Hrabre mame su mame koje žele da pomognu drugim mamama u borbi sa roditeljskim izazovima, makar tako što će podeliti svoja iskustva o uspešno prevaziđenim roditeljskim izazovima.
Cilj je osnažiti i podržati mame koje se osećaju loše i tako zajedno uticati na povećanje zdravih i zadovoljnih porodica.
U rubrici Hrabre mame gostuju one mame za koje mislim da su Hrabre mame i koje nam mogu pomoći da saznamo što više konkretnih predloga kako se boriti sa određenim roditeljskim izazovima.
Do sada su Hrabre mame pisale o:
- uvođenju čvrste hrane,
- introvertnom detetu,
- dojenju,
- savetima drugih „novopečenoj“ mami,
- burnim izlivima emocija,
- tome kako napraviti ispravne i dobre osobe,
- bolestima dece,
- tome kako ne izgubiti sebe,
- tome kako ispratiti sve i držati pod kontrolom,
- pripremi starijeg deteta za dolazak bebe,
- tome kako naći vreme za ostale bitne stvari u životu (osim roditeljstva),
- alergiji na hranu i atopijskom dermatitisu,
- tome da li se (ne) mora biti savršena mama?
- kao i o uobročavanju.
Divna Hrabra mama Jasmina sa nama deli svoja iskustva sa izazovom koji „muči“ većinu roditelja. Veoma mi je drago da je odlučila da priča baš o ovoj temi jer je tako pokazala da postoje razna rešenja i za ovaj izazov.
Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.
Jasmina Katinski (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)
1. Ko si ti?
Ja sam Jasmina Katinski – Dušanova mama, Miloševa supruga, starateljka mace Eme. Pored toga sam još i ćerka, sestra i drugarica. Doktorantkinja sam književnosti, autorka bloga Čarapice. Velika sam obožavateljka životinja, neobična kombinacija štreberke i zabušanta, neko ko preozbiljno shvata sve, pa i nešto što drugima dolazi prirodno – roditeljstvo.
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Od početka našeg zajedničkog puta, moj sin i ja smo imali relativno mirno more, bez većih turbulencija i na tome sam mu neizmerno zahvalna. Možda najveći izazov za mene je bilo, a i dalje je – traženje prave mere. Mere između doslednosti i granica za koje mislim da su jako važne za bezbedno i zdravo odrastanje svakog srećnog deteta s jedne strane, i beskrajne ljubavi, posvećenosti, vaspitanja bez kazni i batina sa druge strane. Moj glavni cilj je da nas dvoje (odnosno troje, sa tatom, naravno) budemo tim – da igramo na istoj strani i sa istim ciljevima. To je ponekad neizmerno teško jer, naravno, mom dečaku su ciljevi kratkoročni i svode se na njegove želje i potrebe, dok ja stalno u glavi imam širu sliku.
Sa ovim izazovom sam se borila tako što sam:
- birala bitke (zaista, kada razmislite, toliko onoga što nam se čini važnim uopšte nije i predstavlja čistu naviku da se „ne sme“)
- mnogo, mnogo razgovarala sa sinom
- trudila se da mu se od prvog dana obraćam s poštovanjem
- jasno definisala ciljeve i stalno ih imala u glavi
- dozvoljavala sebi da ne budem dosledna onda kada je to potrebno i meni i njemu
- pružala mu beskrajno nežnosti
- vežbala strpljenje i smirenost
- informisala se u stručnim tekstovima o važnosti postavljanja granica sa poštovanjem, to me je dodatno motivisalo i izazivalo da se više trudim
- pratila i osluškivala svoje dete i njegove mogućnosti i spremnost za savladavanje određenih novih veština i znanja
Sve u svemu, ne bih rekla da sam se sa izazovom izborila, možda pre da se i dalje sa njim borim.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
Trenutno se borim sa potrebom svog sina da bude „negativac“. Tu negde oko tri i po godine je krenula faza fascinacije lošim likovima iz knjiga i crtaća, potreba da se s njima poistovećuje i to pokazuje kroz neposlušnost i nestašluke. Veliki mi je izazov da održim prethodno navedeni princip – nežno i bez kazni, dok je on u isto vreme tako dinamično i aktivno usmeren na to da bude mali nevaljalac. Ali trudim se i svakog dana naučim nešto novo o sebi i o njemu.
4. Tvoje MAMINO VREME.
Moram priznati da i nemam neku posebnu potrebu za samo mojim, maminim vremenom. Nestrpljivo iščekujem vikende i uživam u našem, porodičnom vremenu. Tada punim baterije i opuštam se, tada je sve moguće i svašta se dogodi, volim tu nepredvidivost i naše male avanture. Volim što nas je sin pokrenuo i još više aktivirao u druženjima, putovanjima, aktivnostima, mislila sam da će biti suprotno.
Samo moje vreme je vreme koje provedem na poslu, koji jako volim, vreme na mom blogu, u kome posebno uživam i vreme sa mojim prijateljicama. Imam slobodu da sama doziram svoje vreme prema potrebama i to smatram velikim bogatstvom.
5. Pitanje prethodne mame: Koliko ti je važna podrška supruga u odgoju dece i koliko je on uključen u to?
Veoma mi je važna podrška mog supruga. U toj meri da mogu da kažem da smo potpuno ravnopravni u svim aktivnostima, odlukama i obavezama. Od prvog dana je uključen i posvećen i to je nekako jedino prirodno, zar ne? Što ne znači da ne cenim sav trud i rad i činjenicu da boljeg tatu naš sin nije mogao da ima.
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Da li ti nešto nedostaje od kada si postala mama?
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi u komentaru ili na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, porodični savetnik, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org
Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi:
Vodilja (ili zamka) roditeljstva – Želim da moje dete bude srećno!