Hrabre mame su mame koje žele da pomognu drugim mamama u borbi sa roditeljskim izazovima, makar tako što će podeliti svoja iskustva o uspešno prevaziđenim roditeljskim izazovima.
Cilj je osnažiti i podržati mame koje se osećaju loše i tako zajedno uticati na povećanje zdravih i zadovoljnih porodica.
U rubrici Hrabre mame gostuju one mame za koje mislim da su Hrabre mame i koje nam mogu pomoći da saznamo što više konkretnih predloga kako se boriti sa određenim roditeljskim izazovima.
O čemu su sve do sada pisale Hrabre mame pročitajte klikom ovde.
Hrabra mama Dragana je sa nama podelila izazov koji zaista zna da bude veoma opterećujuć za roditelje sa školskom decom. Drago mi je da je Hrabra mama Dragana baš ovo podelila sa nama i ponudila ideje kako možemo prevazići ovaj izazov.
Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.
Dragana Aleksić (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)
1. Ko si ti?
Ja sam mama jednog Aleksandra od 22 godine. Mama koja je tek sada kada je napisala ovu rečenicu, shvatila koliko je stvarno vremena prošlo otkako je bila trudna i kako je to vreme proletelo! Najveći deo svog “radnog” života provela sam baveći se upravo roditeljima I decom na indirektan način – kao novinar i urednik porodičnih magazina, a tim putem nastavljam i sada kada sam promenila profesiju, ali ovog puta kroz neposredan rad – predavanja i konsultacije.
Ja sam family coach, a moje novo zanimanje je rezultat prethodno stečenih iskustava (saznanja, saradnje sa roditeljima i stručnjacima iz porodičnih oblasti) i NLP i koučing edukacije. Trebalo je par godina da se sve ove „stare“ i nove informacije poređaju, slegnu i dobiju svoj smisao i oblik u vidu mog autorskog programa – Umetnost komunikacije sa decom. Ovaj program je vremenom dopunjen sa još nekoliko predavanja zahvaljujući saradnji sa pedagoškinjom Sanjom Ristom Popić. Predavanja imaju za cilj da roditeljima, a i deci, olakšaju svakodnevicu, unaprede komunikaciju i pomognu da grade dugoročan i kvalitetan odnos.
Takođe, kreirala sam i program Emotivni detoks, koji pomaže roditeljima, ali i drugima, da se oslobode strahova, stresa, ljutnje, stida, nedostatka samopouzdanja, loših uverenja o sebi, da otkriju po kojim nekorisnim obrascima žive, šta im je sve prepreka u životu ili određenim životnim oblastima, šta je to što ih sputava, ograničava da naprave promenu kakvu žele ili da ostvaruju svoje snove i ciljeve.
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
To je školovanje bez nagrada i kazni. Nisam pristalica nagrada i kažnjavanja, posebno ne zbog ocena, uspeha, neopravdanih časova… Verovatno je ovaj moj stav rezultat odnosa mojih roditelja prema meni, jer ni oni nikada nisu primenjivali kazne, i uspeli su da razviju kod mene odgovornost prema obavezama i takav odnos da sam stvarno uvek, bez ikakvog straha, mogla sve da im kažem. Tako da je meni bilo prirodno i normalno da toga nema ni u vaspitavanju mog sina. Drugi razlog zbog kojeg kazne generalno nikada nisu bila opcija za mene je, zvuči možda smešno, što sam shvatila da u tome ne mogu da budem dosledna. Čak i kada bi se, zbog nekog mog trenutnog raspoloženja, javio poriv da zbog nečega kaznim dete ili mu nešto zabranim, ja bih to vrlo brzo zaboravila – i zašto sam ga kaznila i koja je kazna. Jednostavno mi nije u prirodi…
Oduvek sam znala da želim da gradim odnos poverenja, da moje dete zna da može sve da kaže bez zadrške, i tako je i bilo. Nisam upala u onu zamku “reci mi”, pa ako mi se ne sviđa to što čujem da onda usledi kazna. Znala sam da to ne bi funkcionisalo na duge staze, i da sa takvim pristupom ne bi bilo ništa od poverenja. Naravno da je bilo situacija koje mi se nisu dopadale, a tada mi je “pomagalo” da se setim sebe u tom uzrastu, kako sam razmišljala, šta sam radila, i da tu nije bilo nikakvih loših namera, već je to jednostavno proces odrastanja, pomeranja i širenja granica, i to je sasvim u redu. Nisam posmatrala dete i njegova ponašanja kao nešto što je usmereno protiv mene, već kao proces kroz koji mora i treba da prođe, jer tako uči o sebi i životu. Paradoks je očekivati da dete misli svojom glavom onda kada mi to želimo, a da u ostalim situacijama radi kako mu mi kažemo. Kada pogreši, a grešio je naravno, pitala bih ga – Dobro, šta si iz ovoga naučio? Kako ćeš postupiti sledeći put? Ili ako hoće da ponovi istu stvar podsećala sam ga –Sećaš se kako si se prošli put osećao zbog toga? Jesi siguran da hoćeš opet? Pa, ako hoće to je onda bio njegov izbor za koji je svesno snosio posledice i odgovornost.
I jedna anegdota na temu kazni i nagrada. Tokom školovanja, posebno kada je bio osnovac, sin me je nekoliko puta pitao – Zašto ti meni ne kupuješ ništa kada dobijem dobru ocenu? Moji drugovi dobijaju i pare kada dobiju 5! Kada sam mu rekla da ako postoje nagrade za „dobre“ ocene, onda bih „morala“ da ga kaznim kada dobije slabiju ocenu, da mu nešto ne kupim kada želi ili da mu zabranim i oduzmem nešto, ideja o nagradi nije više bila zanimljiva.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
Prihvatanje da je moj sin porastao/odrastao ?
4. Tvoje MAMINO VREME.
Bila i ostala kafa. Menjale su se samo vrste, količine i dodaci…
5. Pitanje prethodne mame: Šta bi volela da si saznala odmah na početku svog roditeljstva, a što se uči samo iskustvom?
Da ću osetiti bezuslovnu ljubav, i to u oba smera ?
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Da li postoji nešto što si kao dete ili kao odrasla pre nego sto si postala mama, govorila da NIKADA nećeš raditi kada budeš roditelj, a ipak si to uradila i šta je to?
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Ukoliko lajkujete i moju FB stranicu Mamino vreme biće mi veoma drago i hvala vam na tome. Ukoliko ste već lajkovali – HVALA još jednom!
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, sistemski porodični psihoterapeut pod supervizijom, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org
Sjajno i veoma inspirativno.Hvala! 🙂
Hvala Vam na divnim rečima. Drago mi je da Vam se dopao tekst!