Planinarenje sa decom

Već duže vreme pokušavam da pronađem mamu koja se bavi planinarenjem, ali ne onako rekreativno (jednom u pola godine kao ja).

I evo pronašla sam je! Ovo je tekst koji je ona napisala.

Kako je to biti mama planinarka?

Zašto sam se baš to zapitala?

Pored toga što sam ravničarsko dete, meni su sinonimi za planinarenje: hrabrost, istrajnost, snaga (i fizička i mentalna), upornost, odricanje, zdravlje (i fizičko i mentalno), kvalitetno iskorišćeno vreme i dobra zabava.

Pitala sam se koliko ta roditeljska strast i ljubav prema planinarenju pozitivno utiču na decu?

Kakvi su izazovi kojima se ovi roditelji, a i deca susreću?  

Šta možemo naučiti od njih?

Tekst koji je pred vama daje odgovore na ova pitanja, ali i više.

Zato uživajte u tekstu i da nam pošaljete vaše fotografije sa neke planine (može i brda ?).

Ja sam Ana Tavrić, mama dva deteta.

Predivne Teodore (13) i neobičnog Vukašina (8). Biti mama je najveće bogatstvo.

Ja sam mama koja uz savršeno dopunjavanje sa tatom, Zoranom, radimo na nama i našoj deci kako bi živeli što zdravije i kako da što kvalitetnije provodimo vreme u maloj sredini. U malim mestima deca su uskraćena za neke aktivnosti koje postoje u većim gradovima. Zato naša priča počinje ovako…

Kao devojka stalno sam bila u sportu. Dugo sam bila posvećena ronjenju. Mislila sam da ronjenje nikada neću zapostaviti… Onda je došla porodica, posao i sve prateće obaveze koje ženu jednostavno povedu u jedan jednoličan vrtlog. Posao koji sam radila zahtevao je punu pažnju. Često sam uhvatila sebe kako guram decu od sebe i kako im ne pružam dovoljno pažnje. Nedostajala sam im.

Pročitaj i ovo Imam pravo da brinem o sebi!

Godinama sam pokušavala da se otrgnem iz te kolotečine, ali je uvek nedostajao okidač. Ili pak hrabrost da napustim posao. To sam i učinila. Kada ostavite jedno loše, otvore vam se bezbroj drugih, boljih mogućnosti. Jedna od njih je bila sportska aktivnost, planinarenje.

Od kluba iz našeg grada dobili smo poziv za akciju. Preko pet stotina ljudi, za mene je bilo fascinantno. Krenuli smo u lagane šetnje po brdima. Potreba za prirodom u meni je bila sve jača i veća.

Prva, prava, planina.

Februar 2017. zimski uspon. Homoljske planine.

Uh kada se setim. Imala sam osećaj da nema ništa gore od tog uspona i da je ta staza najteža na celom svetu. Teža i od Eversta, iako ga nikada nisam popela. Sećam se mog ubrzanog disanja, noge su mi bile teške. Sve je bilo teško na meni. Sa druge strane neopisiva priroda. Miris zime. Osećaj kako mi mraz ledi nos. Drveće je svojim krošnjama napravilo tunel. Kako smo se približavali vrhu bilo je sve više i više snega. Noge su nam do kukova propadale u sneg. I uspon je bio sve interesantniji i interesantniji. Ovaj osećaj lepote i moje snage bio je okidač u kom sam donela odluku da se mogu baviti planinarenjem.

Da li ću biti dobra mama svojoj deci ako se posvetim sportu?

Ipak, unutar sebe mučilo me jedno pitanje „Da li ću biti dobra mama svojoj deci ako se posvetim sportu“, poznajem sebe jer kada krenem u sport ne odustajem.

Vratili smo se kući i svoj doživljaj ispričala dečici. Oni su me slušali sa nekom posebnom pažnjom, piljili su u mene. Imam osećaj da me nikada nisu pažljivije slušali. Moja osećanja su bila tako jaka da sam im i nogama i rukama objašnjavala. I na kraju sam samo čula njihove glasiće: “Hoću i ja…!!!“

Moja sreća je bila neizmerna. Poželeli su da i oni putuju, da iskuse neka nova iskustva. Da osete draži planine. Da se stope sa prirodom.

Živimo u stanu, u glavnoj ulici… Za razliku od mene koja sam odrasla u selu, okružena livadama i šumom, naša deca nisu osetila te draži. Okruženi asfaltom i zarobljeni u civilizaciji. U mojoj interpretaciji planinarenja oni su našli svoj okidač.

Pročitaj i ovo 19 pozitivnih navika koje deca treba da usvoje

Prvo zajedničko planinarenje

Stiglo je proleće. Prvomajski uranak. Prva planina koju smo pohodili sa svojom decom bio je Trem, najviši vrh Suve planine. 1.810 metara nadmorske visine uspeli su da savladaju u jednom dahu. Trem je zahtevnija planina, naročito pri vrhu kada se pojavljuju kaskade kao optičke varke, pomislimo da smo na vrhu i vidimo da nije baš tako, ima još do cilja. Tako pet puta pomislite da ste stigli, ali…

To je bila prva, ali ne poslednja planina kojom smo hodali.

Usledili su Vukani na Homoljskim planinama, Rtanj.

Pa čak i noćni uspon na Rtanj koji je od svih bio najinteresantniji jer smo na vrhu sačekali izlazak Sunca. Na tom putu ka vrhu imali smo malu školu orjentacije. To je deci bilo jako interesantno. Nebo je bilo puno zvezda.

Rtanj sa svojom mistikom o vanzemaljcima je bio posebno interesantan mom sinu, mlađem detetu. Sin je tog jutra dobio diplomu, zahvalnicu, za najmlađeg učesnika na toj akciji. To je samo jedna u nizu.

Ćerkica, motivisana planinarenjem napravila je blog na istu temu, motivisala svoje drugarice da krenu sa njom.

Mi kao porodica pokrenuli smo svojim slikama nekoliko porodica da se okrenu prirodi i zdravom životu.

Pročitaj i ovo Usreći nekoga da ti se duplo vrati

Zatim vrh Midžor, najviši vrh Stare planene ali i Srbije… i još dosta nižih vrhova deca su uspela, a samim tim učinila nas jako ponosnima.

Kada dođete do vrha sa decom, sreća koju osećate u tom trenutku je neopisivo veća nego kada niste sa njima. Ponos, zadovoljstvo, radost su osećanja koja izviru iz mene.

Planinariti sa decom je jako interesantno

Dobila sam više motivacije i volje da budem još bolja mama, planinarka.

Ako me pitate da li je teže planinariti sa decom ili bez njih – mogu vam odgovoriti da je dosta teže bez njih.

Zašto?

Jednostavno, kada ste sa njima usredsređeni ste na njihove korake. Potrudite se da ih uputite i naučite sve što znate. Odgovarate na njihova pitanja… Uspon je interesantniji, zanimljiviji. Čak i onog trenutka kada osete umor i morate da ih vučete za ruku, nije tako teško.

Dok planinarim sama imam veću odgovornost, da se sačuvam i da pazim na svaki svoj korak, jer jedan korak na opasnoj planini može biti koban.

Za kraj

Srećna sam što smo suprug i ja svojoj deci usadili zdrave i kvalitetne navike. Srećni smo što je njihovo vreme odrastanja kvalitetnije od odrastanje mnoge dece. Ne kažem da naša deca ne provode vreme ispred televizora, kompjutera… ali pored sporta kojim se bave, boravka u prirodi i planini to vreme u nezdravoj okolini je znatno smanjeno.

Okrenuti prirodi okrenuli su se i zdravom načinu života, zdravoj ishrani. Poboljšali svoj psihofizički razvoj, poboljšali su koncetraciju, otklonili dečiji stres, umor, isto tako se više posvetili školovanju.

Naša deca se svakoj novoj planini raduju i sa nestrpljenjem čekaju nove avanture, nova poznanstva.

Motivacija je u njima uvek prisutna i uvek su spremni za akciju.

---

Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje! Fotografije su lično vlasništvo mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje.

Tekst uobličila 

---

Pročitajte i ostale tekstove iz rubrike Učimo kroz igru.

Možda ti budu korisni i ovi tekstovi:

Kako da znam da li dobro postupam sa svojim detetom?

8 univerzalnih izazova roditeljstva (bez obzira na to koliko dete ima godina)