Hrabra mama i izazov – Razvod

I u ovoj Novoj godini nastavljamo sa Hrabrim mamama, a jedna od njih sigurno jeste Hrabra mama Lidija koja je sa nama podelila svoje borbe i izazove.

Zašto baš ona? Moji razlozi da joj pošaljem poziv su bili ovi: ona je majka odrasle dece, uspešna u poslu i ima stavove o roditeljstvu koji su meni veoma bliski. Onda su stigli odgovori Hrabre mama Lidije i baš sam se iznenadila. Prevazišli su moja očekivanja!

Ostavljam vas da i sami uživate u ovom veoma inspirativnom intervjuu.

Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.

 


O čemu su sve do sada pisale Hrabre mame pročitajte ovde, a o razvodima ovde.


 

Lidija Ćulibrk (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)

 

 

1. Ukratko – ko si ti?

Uvek kad me pitaju ko sam, ja kažem da sam žena i majka. Onda sve ostalo – psiholog, urednica magazina Lepota&Zdravlje, joga instruktorka.

Žena sam – jer je polom određena moja sudbina, velikim delom, i jer me pol motiviše da se bavim stavarima koje su za dobro žena koje su definitivno i dalje u neravnopravnoj poziciji u odnosu na muškarce. Kažu da će proći još nekoliko decenija dok se ne izjednače „ženske“ i „muške“ plate a zamislite tek koliko će morati vremena i borbe da prođe da se izborimo za ista prava, nenasilje i drugo. Ali ženska borba napreduje i daje rezultate. Iako nam je sada teško i nalazimo se u procepu između tradicionalnog i modernog modela, stvari idu i ići će na bolje. U toj globalnoj uzlaznoj putanji sigurno će doći do trenutaka koji će delovati kao pad i „korak unazad“, ali to nikako ne znači da treba da prestanemo u stremljenju ka boljem sutra za sve buduće žene, a nadajmo se da su to već naše ćerke ili ćerke njihovih ćerki. U svakom slučaju, ne radimo samo za sebe.

Majka sam – jer mi nikada ništa drugo nije bilo toliko važno nego da zasnujem porodicu i rodim decu. Sve ostalo je bilo drugorazredno, a tako je i ostalo. U nekim momentima mi je bilo žao što nisam iskoristila svoje sposobnosti i talente za veća postignuća ali nisam uspela jer mi je postignuće uvek bilo drugorazredna stvar. I danas mislim da ako su mi deca ok, ne treba da budem neskromna i želim od života još mnogo toga jer ono što mi je najvažnije – deca, Ines i Stefan – su u redu. Verovatno je u suštini te motivacije duboka potreba za ispravljanjem roditeljskih grešaka i stvaranjem boljeg i pravednijeg sveta ispunjenog nežnošću, ljubavlju i toplinom. Verujem da sam uspela u tome sa svojom decom.

 

2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?

Ništa ne može da se uporedi sa tim što sam se našla u situaciji da se raziđem sa njihovim ocem i što nas dvoje nismo uspeli da sačuvamo porodicu te su naša deca rasla uz razvedene roditelje. Pošto sam se mlada udala i idealizovala sam sve u vezi braka i porodice, naprosto nisam uspela da pristanem na nelojalne bračne kompromise koji su bili daleko izvan moje slike idealne veze. No, i danas bih tako postupila i ne kajem se što sam donela takvu odluku. Uvek sam verovala u iskrenost i autentičnost u odnosima i zato sam smatrala da je bolje da deca žive sa razvedenim roditeljima nego u porodici opterećenoj potisnutim negativnim emocijama, razočarenjima, nedostatkom istinske bliskosti i ljubavi. Razvod i sve ono što je do njega dovelo, su bili za mene najbolnija stvar u životu i najveći roditeljski izazov: činjenica da moja deca neće živeti pod idealnim okolnostima već u okrnjenoj porodici. Trebalo je „izaći“ iz toga „ceo“, oporaviti se, uspostaviti novi sistem vrednosti, nova pravila, novi život. U tom životu sa svoje dvoje dece pomagao mi je i njihov otac i moji roditelji koliko su mogli. Ipak, nas troje smo bili porodica i tako je i danas. Bilo je teških trenutaka, ali sve se to zaboravi kad deca odrastu i kad vidite da je i pored svih teškoća – uspelo. Oni su danas svoji ljudi i nadam se da će biti uspešni u ostvarivanju svojih životnih ciljeva.

 

3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?

Kada si roditelj nikada ne prestaješ da se baviš svojom decom i da brineš zbog njih. Izreka „Mala deca – mala briga, velika deca – velika briga“ nije tačna izreka, tačno je „Bilo mala, bilo velika deca su velika briga“. Iako sam svesna da nema realnih uzroka za brigu, njihovi životi su stalni izvor inspiracije. Mladi ljudi vode burne živote, neprekidno im se nešto dešava, promena je konstanta: samo da im se ne desi nešto loše noću, dok izlaze, dok voze, dok putuju po svetu, pa da li su zadovoljni svojim poslom, da li imaju dobar društveni život, da li imaju prave partnere, šta planiraju, da li će i kada zasnovati svoju porodicu i imati decu, da li žive zdravo, da li su na strani onih vrednosti kojima ste ih učili. Tek onda shvatite koliko su vam njihovi životi, njihov uspeh i sreća važniji od vašeg sopstvenog.  U ovoj fazi roditeljstva sam morala i da naučim da se sklonim i da im ne smetam. Da se ne žalim kada su u inostranstvu, kada ih dugo ne viđam, kada jedva stignu da mi odgovore na poruku. Jer tada oni obavljaju neke za njih važne stvari i potrebno im je svo vreme i sva energija kojom raspolažu. A ja znam da ni sama ne želim ništa drugo osim da sve što treba da urade, urade na najbolji mogući način i zato moram da ih pustim. Pustiti ih je najteže. I navići se na samoću. Navići se da ćeš mnogo manje vremena provoditi sa svojom decom nego što bi želela. I verovati da se i to menja i da će doći opet faza kada ćete biti možda više vremena zajedno a ako se to i ne dogodi onda da ćete moći uživati u svesti o tome da oni žive ispunjene živote kojima su zadovoljni.

 

4. Tvoje MAMINO VREME.

Rano sam postala samohrana majka i kada su moja deca bila mala, bilo je zaista perioda kada je „mamino vreme“ bilo – nula. Pošto sam radila sve vreme i istovremeno završavala specijalizaciju i postdiplomske studije to učenje je bilo „moje vreme“ –  i ništa drugo. Sećam se kada sam počela da radim na Institutu za neurologiju, psihijatriju i mentalno zdravlje kao mlada psihološkinja, pitala sam se kako ću podneti sve te teške životne priče i sudbine kojima sam bila okružena na poslu. Bila sam sigurna da ću ih nositi kući i da neću moći mirno da spavam, međutim nije bilo tako. Kada bih sa posla došla kući, čekala bi me deca spremna za zabavu, sa bezbroj pitanja i potreba, a ja sam bila jedina koja je bila na raspolaganju. I danas se sećam tog užasnog umora. Bukvalno sam umela da na sekundu zaspim za stolom posle ručka, maštala sam o 20-minutnoj dremci ali već sledećeg trena sam ih oblačila i izlazila napolje sa njima da se druže i igraju Tek kada su deca odrasla i bila u višim razredima osnovne škole, počela sam da čitam beletristiku, gledam filmove, idem na rekreaciju. Kako su oni odrastali, vremena je bilo sve više tako da mlade mame naprosto moraju da se strpe i sačekaju jer nemoguće je postići sve. Ali ako uživate u svojoj deci i volite to vreme provedeno sa njima, vreme u kom vi ponavljate svoje detinjstvo i igrate se po drugi put, onda ste blagosloveni i nećete mnogo tugovati za onim što prolazi mimo vas.

 

5. Pitanje prethodne mame: Da li ste mama koja izražava svoje mišljenje na roditeljskim sastancima ili suzdržano ćuti, i zašto?

Imala sam sreću da su i Ines i Stefan imali divne učitelje, nastavnike i razredne starešine. Jedva da je bilo nekih problema tokom njihovog školovanja tako da nisam imala potrebu da se na roditeljskim sastancima žučno raspravljam. Kasnije su oboje pohađali gimnaziju „Isidora Sekulić“ u Novom Sadu i oboma je razredni starešina bio proferor Tornjanski – divan čovek i pedagog koji je bio uz njih u tim osetljivim godinama. S druge strane, uvek sam verovala da smo mi kreatori stvarnosti i da smo mi ti od kojih dolazi promena. Ja, kao roditelj i oni – u svojoj dečjoj ulozi, morali smo da budemo odgovorni za svoj deo posla. Škola je bila u redu ali sam znala da od mene zavisi da li će moja deca biti dobro vaspitana ili ne i nikada nisam očekivala da to uradi neko drugi umesto mene. Kada su deca malo porasla onda sam očekivala da budu dobri drugovi i đaci i nisam svaljivala krivicu za probleme na drugu decu, roditelje i nastavnike već sam od svoje dece očekivala da se nose sa problemima kojih uvek ima. I oni su to umeli. Možda je sada teže, vršnjačko nasilje je velik problem ali ni kada su moja deca krenula u školu, krajem 90. -ih nije bilo sjajno. Važno je samo da se stvari postave pravilno: roditelji, dom, porodica su i najvažniji i najodgovorniji pa i u najteža vremena. Iz dobrog gnezda mogu da se izlegu ptići koji će umeti da lete.

 

Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:

Koje su vaše najveće vaspitne dileme oko kojih se dvoumite?

 


Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.

Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.


Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!

Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.

 

Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, sistemski porodični psihoterapeut u edukaciji, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *