Hrabra mama Jelena je želela sa nama da podeli svoje izazove i borbe sa ciljem da pošalje poruku svim mamama koje imaju slično iskustvo: „Nisi sama!“
Veoma mi je drago da je Hrabra mama Jelena odlučila da piše baš o ovim svojim izazovima, jer podstiče na razmišljanje i preispitivanje (o mnogo čemu).
Pročitaj i podeli ovaj tekst sa mamom kojoj trebaju baš ove reči podrške.
O čemu su sve do sada pisale Hrabre mame pročitajte klikom ovde, a ovde možeš pročitati i iskustvo Hrabre mame sa roditeljskim izazovom: Kako uskladiti očekivanja od roditeljstva sa partnerovim?
Jelena Bratić (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)
1. Ukratko – ko si ti?
Ja sam Jelena. Majka, ćerka, žena, sestra, tetka, ujna, snaja, strina, sociolog, društvenjak, aktivista, borac za prava mama, kuvarica, spremačica, sekretarica, čitač bajki i knjiga o praistorisjkim životinjama, majstor za palačinke kad god to oni požele, slobodna, svoja, vlasnica svojih odluka, dete, drugarica, mama iz vrtića, Beograđanka, Dorćolka i sve ono šta i kako poželim.
Ja sam hrabra mama kao što je svaka mama hrabra. Ne hrabrija ili manje hrabra od druge mame, već jednostavno mama koja je odlučila da želi da bude baš to: mama. To je dovoljno za hrabrost.
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Borba sa roditeljskim izazovima počela je onog trenutka kada sam poželela i odlučila da postanem majka, nastavila se kada sam ugledala onu čuvenu crticu na testu za trudnoću i oživela 3. maja 2013. godine kada sam rodila svog prvog sina Lazara. Kažu, roditeljstvo se ne uči, ono se oseća. Istina. Da. Ali učenja ima, i više nego što sam mogla da zamislim. Učenja na svojim i tuđim greškama, iz svakodnevnih situacija i događaja, iz razgovora, dečijih osmeha i suza, iz svega. Onda ti se sve to učini lepo, prijatno, divno, pa poželiš još jednom, pa dođe i taj 11. april 2016., dolazak drugog deteta u porodicu. Prelepi momenti. Red ljubavi i grljenja, red ljubomore, vaganje, preispitivanje. Preispitivanje. Preispitivanje. Savladavanje sebe i nadjačavanje sopstvenih slabosti. Dopunjavanje sa drugim roditeljem, rešavanje konflikta. I večita borba sa usklađivanjem načina. Ja ovako. On onako. I nema tu kraja toj borbi. Kompromis, razgovor, učenje na greškama. Pa ne mora uvek ni da postoji konsenzus oko načina vaspitavanja, zar ne? Jaka stvar! Trudimo se da budemo roditelji, jedno, jedinstveno, ali nije loše nekada da budemo i ovakva mama i onakav tata. Sve je to život, a ne red iz udžbenika ili priručnika o roditeljstvu.
Roditeljski izazovje divan baš iz tog razloga što ga deliš sa ocem svoje dece, onim drugim roditeljem, onim svojim najbližim saradnikon na projektu zvanom roditeljstvo. I lako je. Imaš sa kim da podeliš, da se posavetuješ, posvađaš, pomiriš. U dvoje je lako. Stvarno jeste. I svaki izazov posmatraš kao nagradno pitanje, na koje ako nađeš odgovor i pređeš na sledeće, osećaš se jako, dobro i zadovoljno.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
A onda, odjednom, suočenje sa tim da jedan period svog života moraš sama. Ne bukvalno sama, tu je tehnička podrška, babe, dede i ostali. Nego sama, kao roditelj, kao jedan roditelj. Nisam htela ni da čujem kada mi je saopštio da zbog posla ide na 6 meseci van zemlje. Ej, van zemlje! Na 6 meseci. Kako će deca to da podnesu? Lazar pune 4 godine, Novak nepunih godinu i po dana. Kako ću ja to da podnesem? Kažu svi, ma šest meseci proleti. Jeste, proleti, i evo skoro je proletelo, sad će februar. Ali to je mojih šest meseci, mojih 180 dana i noći u kojima odzvanja samo mama, mama, mama, u kojima samo ja mogu da ih utešim smirim, nasmejem, zagrlim, poljubim, u kojima samo ja mogu da pogrešim i ispravno postupim, u kojima mogu da isprobam sebe i vidim koliko daleko mogu da idem kao majka i kao ja.
I onda, preko noći, ljutnja prošla, odluka sazrela, ja ga podržala. Shvatila sam da tom trenutku sve od mene zavisi. I tako je. I dalje sve od mene zavisi. To kako ću se ja snaći sa decom i sama sa sobom samo od mene zavisi. To što sam danas uspela da završim sve svoje poslovne i privatne obaveze i da se poigram sa njima, uspavam ih i sada u miru i tišini sedim, uz šolju čaja pišem ove redove, samo od mene zavisi. To što sam za ovih skoro šest meseci sazrela više nego za prethodnih desetak godina i to samo od mene zavisi.
I dalje se borim. I uveče, ponekad, umesto čitanja bajki, objašnjavam zašto je njihov tata morao da ode, a tata druga iz vrtića ne, kad će da se vrati, zašto, zašto, zašto. Ali sve to bez suza, bez tuge, onako lepo, razumno. I onda shvatim. I to od mene zavisi. Naučiš se da su promene i prilagođavanje raznim situacijama deo života i postaneš ponosan na svoju borbu i na svoje okruženje koje ti daje podršku i pomaže u tome da sve prevaziđeš.
I kad se već pitam za savet i kad sam već hrabra mama koja možda može savetom da ti pomogne, kažem ti da svoje izazove zagrliš i pristupiš im prijateljski. Oni će znati to da vrate i nagrade te višestruko. Iskustvom i pobedom u borbi.
4. Tvoje MAMINO VREME.
Moje mamino vreme je trenutno baš to, mamino vreme. Svaki slobodan trenutak provodim sa njima. Svaka aktivnost koja ne uključuje njih mi se trenutno čini kao veliki luksuz. Igram se i mame i tate. I baš sam ozbiljno shvatila svoj zadatak. Da se ni jedan ne oseti zapostavljenim. Stariji je već za posete muzejima, bisokop i pozorište, a mali i dalje ne može da se uspava dok ne legne mami na grudi.
– Hajde, mama, hajde, mama da se igramo. – Čekaj, sine, samo da uspavam batu.
U tim dijalozima teče moje mamino vreme.
A ima i trentaka kada se tako slatko zaigraju sami u sobi, pa mogu makar par redova da pročitam, obavim telefonski razgovor ili jednostavno legnem na trosed i gledam u plafon. Hvala im za tih pet do deset minuta.
Kad im se tata vrati sa puta, biće tu koji sat vremena za neki trening, druženje, knjigu, film, izlazak. Nas dvoje smo, kada smo zajedno, zaista dobro organizovani i ne manjka mi vremena ni za sebe ni za nas.
A tu je i rad u Centru za mame koji prija i hrani i koji mi je u život uneo neke nove i drage žene i dao snagu. U tome mi prolaze sati odvojeni za poslovne aktivnosti i samo za sebe. Mnogo je važno da voliš to što radiš. To je pola posla urađeno. I velika privilegija.
5. Pitanje prethodne mame: Koje roditeljske “cake” i mudrosti bi ponovila i sa sledećim detetom?
Oko prvog deteta se namučiš, isprobavaš, testiraš, a onda drugo dođe na gotov proizvod što se iskustva tiče. Tako izgleda, ali i nije baš tako. Greške se ponavljaju, ali i naučene lekcije.
Roditeljstvo sam shvatila kao zadatak da te dve glavice i srca napunim ljubavlju, a da ih ujedno pripremim za surovost sveta. Težak zadatak. Mnogo priče, mnogo grljenja, mnogo pitanja, priča, priča, priča. Dva deteta, dva različita karaktera, ali glavna mudrost staje u nepopuštanje i gomilu strpljenja da objasniš zašto ne popuštaš i zašto je važno da mu ne popustiš. I ne odustajem od toga.
A „cake“, na primer, skretanje pažnje sa uzvikom: jao, a jesi li video ovo?! I to odmah upali. Prestaje plač, bes, sve!
Imam tu sreću da je materijal sa kojim radim kvalitetan, pa se može! Ne kažem da je lako, ni nalik lakom, ali se može. Sa razumevanjem. Što je najvažnije.
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Uveče, kada se ugase svetla, kada ih uspavaš i pokriješ i zatvoriš vrata njihove sobe, o čemu razmišljaš?
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, sistemski porodični psihoterapeut u edukaciji, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org