Hrabra mama i izazov – Kako da ne zanemarim sebe kad dođe beba?

Veoma mi je drago da se Hrabra mama Bojana odazvala pozivu jer mislim da ima šta da kaže i podeli sa nama.

Zašto sam pozvala ovu Hrabru mamu Bojanu da mi bude gost?

Jer mislim da su mamama koje su trudne (naročito one koje čekaju prvu bebu) potrebne i višestruko im mogu biti korisne osobe koje imaju zvanja, znanja i veština poput ove Hrabre mame. Upoznajte Hrabru mama Bojanu i podelite ovaj tekst ukoliko znate nekog kome bi značile ove reči podrške.

 

O čemu su sve do sada pisale Hrabre mame pročitajte klikom ovde.

 

Bojana Kukulj-Gez (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)

 

 

1. Ukratko – ko si ti?

Devojka koja je preozbiljno shvatila pitanje i čula ko si ti – zapravo, te sela i duboko se zamislila nad tim pitanjem, a onda ubrzo upala u paniku. Kad je izašla iz panike, upala je u filozofiranje, a onda skopčala da je sasvim dovoljno da napiše koju rečenicu o sebi.

Rođena sam u Zrenjaninu. Odrasla u Tomaševcu, kraj Tamiša, gde smo svakog leta porodično kampovali. U detinjstvu bila sam starmala, vrlo ozbiljna za svoj uzrast i odgovorna. Završila sam Karlovačku gimnaziju, i upisala lingvistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, u koji se zaljubljujem već posle nekoliko meseci. U tim studentskim danima, bila sam detinjasta, vrlo neozbiljna za svoj studentski uzrast i sve mi je bilo preče od učenja. Nisam želala da, kako sam volela da kažem, “žrtvujem četiri godine samo učeći”, pa sam, pored izlazaka i zabavljanja, radila razne poslove:  od čuvanja dece i deljenja flajera, preko konobarisanja, držanja časova srpskog i latinskog, do čišćenja poslovnih prostora, piskaranja za novine, kuririsanja… Oduvek sam volela da pišem, pa sam sve to vreme pisala neke kratke priče i tešila se kako je i Bukovski raznosio poštu…

Uglavnom, bila sam ubeđena da ću ostariti kao lektorka u nekoj od beogradskih redakcija. Ali, na svoju veliku radost, sa 25 godina, konačno upoznajem Adama i posle sedam meseci selim se u Novi Sad. Da bih bila sa njim.

Posle dve godine, ostala sam u drugom stanju. Trudnoća, babinje i uopšte odgajanje dece potpuno su okupirali moju pažnju. Shvatila sam da je ženama mnogo potrebna podrška tokom trudnoće, porođaja, perioda dojenja, odvikavanja od pelena… I da je nema dovoljno. Mamama se stalno daju instrukcije šta i kako da rade, da bi se na kraju osećale kao da ne umeju da rađaju, doje, uopšte budu mame… Pa se porodilje ponekad  osećaju kao da sve druge mame uživaju a da jedino one nisu dovoljno dorasle toj ulozi. Imala sam potrebu da to promenim i da pokušam da nam vratim onaj majčinski instinkt koji se negde izgubio. Tražila sam i našla svoje načine kako da ženama pružim podršku. Od 2013. volontiram u Udruženju Roditelj:  kao vršnjačka savetnica za dojenje pišem tekstove za sajt, odgovaram na mejl, držim radionice o dojenju i jedna sam od organizatorki Svetske nedelje dojenja u Novom Sadu. Kao postporođajna dula odlazim kod žena kojima je potrebna podrška posle porođaja i pomoć oko dojenja. Imam svoj sajt Mama Popins, gde žene mogu da pročitaju tekstove koji će ih ohrabriti, pomoći im da prevaziđu neki problem, ili se barem nasmeju…

Svakako mi je misija da podržim mame u novoj ulozi, ne tako što ću joj nametati svoje stavove i govoriti šta da radi, već joj kroz edukaciju pomoći da sama nađe najbolji izbor za sebe i uradi kako misli da treba.

 

2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?

Pošto pratim rubriku Hrabra mama, znam da nisam prva koja će pisati o tome kako mi  je jedan od roditeljskih izazova bio to kako da ne zanemarim sebe kad dođe beba. Jer mame kao mame, kada dobiju dete, stavljaju ga na prvo mesto i često zaboravljaju na svoje potrebe. To se i meni dogodilo. S tim da je Gala bila vrlo “zahvalna” beba, pa sam pored nje glat mogla i da ugađam sebi. Međutim, kada se rodila Marta, zaista mi je bilo teško. Ona je bila beba koja je bila poprilično zahtevna u svakom smislu te reči, i ja sam tu pored dvogodišnje Gale, glasne Marte koja nikad ne spava, i muža koji radi nekoliko poslova, potpuno zapostavila sebe. Rečju, ne sećam se da sam išta radila za sebe, nešto što meni pričinava zadovoljstvo a da nema veze s decom. Ok, imala sam kafu, ali to bi najčešće bilo s njima dvema oko nogu, što se i ne računa u kafu.

I bila sam poprilično nezadovoljna a da toga nisam ni bila svesna. Stalno sam mislila da to tako mora, male su, proći će. Kao što i hoće, ali mogla sam da učinim mnoge stvari za sebe da mi bude bolje.

Srećom, kada je Marta napunila godinu dana, nekako sam se trgla i krenula opet da čitam, da učim stvari koje me zanimaju, da se edukujem za dulu, polažem ispite, izlazim, odem na nekoliko dana kod druga u Beč ili u Budimpeštu na koncert a da me ne peče savest kako će moje devojčice bez mene.

Jako je danas nezgodno biti roditelj jer postoji veliki pritisak na nas da ne pogrešimo. Danas se više nego ikad zna koliko je rani razvoj dece važan i koliko je važna uloga roditelja u detinjstvu, te se stalno bojimo da ne napravimo neku grešku i stalno se preispitujemo. I očekujemo od sebe previše. Barem ja jesam. Zaista sam želela da budem savršena mama, koja, naravno, ne postoji. I drago mi je što sam uspela da prestanem od sebe to da očekujem, dajući sve od sebe da budem dobra mama, što je, priznaćete, sasvim dovoljno.

A ono što je najvažnije od svega jeste da deca imaju srećnu i zadovoljnu mamu. Da li će biti srečna jer će čitati (neku knjigu koja nema veze s odgajanjem dece), đuskati po kući sa šeširom na glavi, pisati, odlaziti u bioskop s prijateljicama… nije toliko važno koliko da mama bude zadovoljna sobom.

 

3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?

Borim se protiv svoje potrebe da kontrolišem. I mogu reći da mi lepo ide, ali nisam još uspela da se izborim s tim. I dalje se nekad iznerviram što deca kod babe i dede nisu legla u devet, nego u 11, što im tata da ekstra crtani jer je vikend (pa šta kad je vikend?), što su se ogrebale za slatkiše iako su došle s rođendana gde su se već dovoljno počastile šećerom… što tako rade neke stvari koje ja ne mogu da kontrolišem. Znam da mogu zvučati kao Hitler, ali mame koje imaju sličan problem znaju o čemu govorim.

No zaista se trudim da kažem sebi: pusti to, neka deca uživaju, ne mora biti kao što si ti zamislila, i ne mora sve biti uvek “najbolje za dete”, i pusti malo druge (ovde mislim najviše na svog muža) da donose odluke u vezi s njima…  i sve češće mi uspeva da u to verujem.

4. Tvoje MAMINO VREME.

Zamišljam sebe sa 70 godina kao mudru bakicu, koja nikud ne žuri, malo priča i uživa u svojoj dosadnoj svakodnevici. A dok ne ostarim, evo me, trčim stalno nekud, da mi nešto ne promakne; svuda bih da stignem, stalno sam u haosu i kukam kako ne znam gde udaram. Tako da svoje slobodno vreme uglavnom provodim u dvoumljenju šta ću pre da radim: ne znam da li bih pre čitala, pisala, vežbala jogu, pila kafu ili pivo, vozila bajs, družila se ili sedela na keju i gledala u Dunav. Tako da, moje mamino vreme je ono kad radim nešto od nabrojanih stvari.

 

5. Pitanje prethodne mame: Kada je po vašem mišljenju vreme da deca počnu da se upoznaju sa digitalnim medijima i na koji način?

Da ste me ovo pitali pre pet godina, rekla bih vam potpuno drukčiju priču. Da mi je tada neko rekao da će mi ćerka od sedam godina poslati preko Vacapa poruku, koja sadrži sliku i tekst koji je program napisao a ona mu zapovedala glasom, rekla bih mu: Nema šanse. A to se upravo dešava.

Ranije sam bila poprilično sklona da idem iz krajnosti u krajnost, pa sam mislila da – ili može ili ne može. Tako sam u jednom momentu imala ideju da deca ne gledaju više crtani. Srećom pa imam razumnog i vrlo racionalnog muža koji me je ubedio da samo treba da sve radimo umereno i sve će biti u redu. Pa sam tako shvatila da nije štos u tome da ne budu upoznati s digitalnim medijima uopšte, već da to bude u nekim granicama. Mislim da nije toliko bitno kada će dete početi da se upoznaje s Internetom, video-igricom ili kamerom na telefonu koliko je važno da, kad počne, u tome ne preteruje. Nije isto kada dete odgleda crtani od 15 minuta i kada drži dva sata tablet u rukama. Nije isto kada dete ima mobilni telefon kojim ume da se služi ali ga ne nosi van kuće i ne koristi ga više od jednom dnevno da proveri poruke od babe i uje, i kada dete nosi telefon u školu, virka u njega za vreme odmora, u boravku igra igrice a posle kod kuće gleda crtani. To je strašno i sa sedam i sa 15 godina. A i sa mojih 35. (O tome kako sam počela da se “skidam” s telefona, pročitaćete uskoro na mom blogu.)

Ono što mislim da je najvažnije jeste da roditelji prate šta dete radi. Da ono ne bude pušteno pred TV da ga gleda “dok se boje ne rastope”, da mu se ne da Jutjub da gleda šta hoće i da mu se ne dozvoli da bude na Mreži bez nadzora. Danas, baš zato što postoje digitalni mediji možemo reći da uvek možemo da izađemo na kraj s detetom. Kad ne znamo šta ćemo, pustitimo mu crtani film. Ili mu damo neku igricu. To je nešto što današnjoj deci pruža veliku satisfakciju i mi smo toga svesni. Ali jedno je kada to koristite za hitne slučajeve (imate neodložan telefonski poziv i važno vam je da vas deca ne ometaju), a drugo je kada nam je to svakodnevica i kada deci dajemo razne uređaje da bismo mi mogli da: skuvamo, pospremimo, pročitamo nešto ili prosto sedimo u miru jer smo se umorili na poslu. Ja razumem i roditelje, danas se jako brzo  živi, ne stiže se ništa i deca nekad mogu u tom nedostatku vremena da budu “leva smetala”.

Da sad ne bih dužila jer bih mogla do sutra da govorim o tome, mislim da su u čitavoj toj priči najvažniji umerenost i praćenje deteta. Usmeravanje. Takoreći mentorisanje. Verujem da, ako dete umereno i usmereno plovi sajber vodama, može samo da bude bogatije u stvarnom svetu.

 

Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:

Kako izlazite na kraj s babama i dedama?


 

Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.

Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.

 

Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!

Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.

Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, sistemski porodični psihoterapeut u edukaciji, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *