Hrabra mama i izazov – Odgajati decu daleko od familije

Drago mi je da sam imala priliku da ugostim Hrabru mamu Doru koja je nesebično sa nama podelila izazove sa kojima se mi možda još nismo susrele – život u inostranstvu, daleko od svoje familije.

Kako je to biti mama u Grčkoj, sa kojim se to izazovima Hrabra mama Dora svakodnevno bori i kako se izborila sa pojedinim izazovima pročitajte u intervjuu ispod.

 

O čemu su sve do sada pisale Hrabre mame pročitajte klikom ovde.

Dora Vajana (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)

 

 

1. Ukratko – ko si ti?

Ja sam mama dve devojčice i dečaka, supruga, blogerka i kao što umeju da mi često kažu “najobrazovanija domaćica u komšiluku”. Šala na stranu, naš izbor i delom životne okolonosti su me stavile u poziciju da budem mama “puno radno vreme”, osoba koja će uvek biti prisutna, dok tata mora zbog prirode posla biti često odsutan. Brak i materinstvo su me potpuno promenili i zalečeli rane iz prošlosti. Porodični, mirni život, briga o domu i deci su ostvarenje mog sna, nešto za čim sam godinama žudela. Živimo u Grčkoj u jednom lepom, manjem gradiću punom života i mladosti. Volim da pišem, obožavam da kuvam i mogu iskreno reći da sam najsrećnija u kuhinji. Ozbiljno sam navučena na kafu, kolače (najčešće konzumirane zajedno) i Netflix.

Blog Happy Chez Moi  sam počela da pišem kao podršku drugim majkama koje provode najveći deo svog vremena u kući sa decom. Na njemu delim neke praktične savete, ideje, recepte, sve ono što volim. Pre svega, želela sam da zabeležim svoje misli i da delim moju svakodnevicu sa troje dece, moj  pokušaj da je ulepšam i olakšam.  Svim majkama želim pružiti podršku uz iskreno priznanje  da je i meni podjednako potrebna njihova, jer materinstvo zaista jeste najusamljeniji posao na svetu.

 

2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?

Prvi i veliki izazov sa kojim sam se suočila su same trudnoće. Sva tri puta sam patila od prekomernog povraćanja ili hyperemesis gravidarum-a. Mesecima sam bukvalno živela na infuzijama, ležala u krevetu i gubila na težini. Najteže mi je palo prolaziti kroz to tokom druge i treće trudnoće, jer sam uz sebe imala jedno, a kasnije još dva deteta o kojima nisam mogla brinuti u tom stanju. Ono što mi je pružalo snagu je vizualizacija budućnosti: svaki put bih zamišljala kako svi sedimo za stolom, ja sa bebom u krilu, smejemo se i jedemo palačinke za doručak. Želja za decom, ljubav, nega i požrtvovanost moga muža su mi pomogli da prebrodim te teške trenutke. Moj san o troje dece se uz svu muku ispunio, to je zaista nešto što sam oduvek želela i mnogo više. Sve ono što je sledilo posle porođaja mi je izgledalo kao “šetnja u parku” u odnosu na trudnoću.

Drugi veliki izazov sa kojim sam se suočila je odgajati decu daleko od familije, bez pomoći i fizičke podrške. Duži niz godina smo živeli daleko od muževljeve i moje porodice. Trudnoće i usamljenost su dovele su do neminovne  depresije i opšte iscrpljenosti.  Odlučila sam da  potražim pomoć, budem blaža prema sebi i da od sebe ne zahtevam savršenost. Svesno sam počela da uživam u malim stvarima, da izbegavam negativne ljude i da više brinem o sebi. Polako sam usvojila nove navike, male rituale koji mi pomažu da svakodnevica teče bez suvišnog stresa. Kada osetim da me telo upozorova jednostavno stanem, dozvolim sebi da napunim baterije. Ima dana kada malo toga uspem uraditi i to je sasvim OK. Naravno, morala sam sebe „istrenirati“ za to. Takođe, da bih izbegla preopterećenost organizujem naše obroke unapred, ne radim sve kućne poslove odjednom već ih rasporedim po danima. Rasteretili smo i raspored naše dece kako bi imali više kvalitetnog, porodičnog vremena, ali više o tome o odgovoru na sledeće pitanje. Redovno dozvoljavam sebi raznorazne „prečice“, kako ja umem da ih zovem. Bez krivice, gledam kako sebi da olakšam. Svakodnevo praktikujem zahvalnost na svim blagoslovima koje imam.

 

3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?

Kao roditelji deteta sa blažim poremećajem pažnje i koncentracije, svakodnevica ume biti pravi izazov. Da bi se adaptirali njenim potrebama i njenom tempu učenja, uneli smo određene promene u naš život: shvatili smo da je pomoć najpre potrebna nama, a onda i njoj. Usporili smo naš ritam života, potražili pomoć stručnjaka, usvojili sve vrste dobornamernih saveta, ali najpre smo poslušali našu intuiciju. Shvatili smo da se ni jedno dete ne sme ukalupiti, da je praćenje trendova u obrazovanju i vanškolskim aktivnostima totalno nepotrebno. To samo unosi dodatan stres i napetost u porodici. Koncentrisani smo na školu i na načine da joj pomognemo na najefektivniji način. Njen uspeh, neodoljivi osmeh i iskra u očima su najlepša nagrada. Ulažemo mnogo vremena i energije u našu decu. Srednja kćer i najmlađi sin su jako aktivni i živahni, pravi je izazov izaći na kraj sa njihovom nepresušnom energijom. Svakodnevo se suočavam sa poteškoćom da održim korak sa njima i da se ne sručim svakog trenutka na trosed.

Moj muž je zbog posla stalno odsutan, pa najveći deo tereta brige o deci i domu pada na moja leđa. Daleko od toga da smo stalno u parkiću i da non-stop nešto pravimo i crtamo. Da bih sačuvala svoj zdrav razum moram često pozvati u pomoć dadilju Televizor. I nikako mi ne pada na pamet da zbog toga sebe kinjim. Najstarija je već tinejdžerka sa klasičnim “bubicama” koje su karakteritične za taj uzrast, tako da je to dodatan izazov za nas.  Prisutni smo u njenom životu, slušamo je, pričamo o njenim interesovanjima. Trudim se da tu i tamo provedem nasamo vreme sa njom, da izađemo na toplu čokoladu, odemo zajedno do frizera ili kozmetičara. Zbog osetljivih godina u kojima se nalazi, komunikacija je ključna. Naravno, imamo i mi loših dana, lepih i ružnih momenata. Izazov je žonglirati karaktere i potrebe dece tri potpuno različita uzrasta.

Međutim, ono sa čime se mi kao roditelji borimo je pokušaj da odvojimo malo vremena samo za nas dvoje, za ulaganje u naš brak. Ti slatki trenutci udvoje, uz film ili večeru, bez ometanja, su neprocenljivi. Mi smo se odavno dogovorili da ćemo jedno drugo stavljati na prvo mesto, koliko god je to moguće.

4. Tvoje MAMINO VREME.

Da nije tog „mog vremena“ totalno bih izgubila razum. Po prirodi sam introvertna osoba, što znači da me interakcija sa drugim ljudima, čak i sa mojom decom, posebno iscrpljuje, stoga mi je tu i tamo potrebno da se na kratko izolujem kako bih napunila svoje baterije.

Νeretko ustanem rano ujutru pre svih kako bih u tišini popila kafu i pripremila se za dan. Moj muž je pun razumevanja, pa ponekad kada nije odsutan zbog posla, odvede decu u šetnju i tako  sebi mogu priušititi kratak predah. To se retko dešava i često sam ograničena na to da „kradem“ neke male momente uživanja samo za sebe u vrtlogu obaveza koje imam u kući. Dok radim poslove pustim muziku, dok kuvam volim da slušam neki inspirativni podcast ili vlog na youtube-u.  Na taj način iskombinujem lepo i korisno. Volim da stalno budem inspirisana. Uglavnom me nadahnjuju druge žene.

„Moje vreme“ i obaveze koje imam se međusobno prepliću tokom dana. Poneki slobodni momenat uz kafu iskoristim da zabeležim svoje misli, da podelim delić moje svakodnevice na mojoj fejsbuk stranici, blogu ili na Instagramu. Mali luksuzi kao što su manikir ili frizer me podsećaju na to da nisam samo majka koja kuva, hrani i menja pelene, već da sam žena. Veliki sam ljubitelj serija i filmova, to je nešto što delim sa mojim mužem otkad smo se upoznali.  Kada deca odu na spavanje, pustimo Netflix i prepustimo se nekoj novoj avanturi. Gledamo sve: od komedija, krimića i horora. To su ti neki trenutci koje ne bih menjala ni za šta na svetu. Često ne odvajam “moje vreme” od “našeg vremena”. Polako učim kako da vodim život od koga mi ne treba beg niti odmor.

 

5. Pitanje prethodne mame: Kako izlazite na kraj sa babama i dedama?

Moji roditelji žive u Srbiji, a tek od pre dve godine živimo u istom gradu kao i roditelji mog muža, tako da smo oduvek bili nezavisni po pitanju odgajanja dece. Naravno, roditelji kao roditelji, umeju biti naporni. Međutim, iz ličnog iskustva sam iznela zaključak da su diplomatija, ljubaznost i poštovanje prema starijima ključni za dobre odnose sa babama i dedama. Naravno, verujem u postavljanje granica, ali isto tako želim da bake, deke i rođaci budu prisutni u životima naše dece. Meni je to nekako jako važno.  Očekivati savršen odnos nije realno, naročito kada se radi o velikoj familiji kao što je naša. Neslaganje i nesporazumi su neminovni.  Verujem da treba dozvoliti bakama i dekama da povremeno razmaze unuke umesto nas. Valja  ponekad “zažmuriti” ako učine nešto sa čim se ne slažemo. Uostalom, sve što rade, rade iz ljubavi.

 

Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:

Kada bi mogla da se vratiš u prošlost u vreme kada još uvek nisi bila majka koji bi savet sama sebi dala?

 


Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.

Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.

 

Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!

Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.

 

Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, sistemski porodični psihoterapeut u edukaciji, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *