Želela sam da ovu drugu godinu rubrike Hrabre mame počnem sa mamom koja nesebično pruža podršku svima, iako se i ona sama bori sa nesvakidašnjim roditeljskim izazovom.
Mnogo mi je bilo teško da odaberem sa kojom ću prvo da pričam i izbor je pao na divnu Hrabru mamu Vesnu.
Ukoliko pratite njen rad, jedino što osećate kroz njene postove su reči podrške i topline.
Ukoliko je još niste upoznali, obavezno pročitajte šta je to Hrabra mama Vesna odabrala za nas.
O čemu su sve do sada pisale Hrabre mame pročitajte klikom ovde.
Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.
Vesna Katanić (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)
1. Ukratko – ko si ti?
Već 4 godine, “mama” je uloga koja je dominantna. Činim jednu četvoročlanu porodicu, u kojoj, sa svojim suprugom, odgajamo 2 dečaka. Naše drugo dete boluje od nedijagnostikovane bolesti i dete je sa posebnim potrebama. Po struci sam grafički dizajner, bavim se ilustracijom i pre nego što sam dobila decu, ilustracija je bila moja životna usmerenost. Danas me taj poziv u mnogome definiše. Verujem da sam sa mnogim životnim problemima uspela da se izborim na pravi način, baš zahvaljujući toj kreativnoj crti koju negujem.
Introvertna sam osoba, valjda zbog toga i pribegavam socijalnim mrežama više nego viđanjima uživo, telefonski razgovori me čine anksioznom, uživam u serijama i filmovima, kao i da igram video igrice, volim retro stvari, ne znam da plivam i obožavam da vozim. Zovem se Vesna.
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Ne samo roditeljski izazov, već i životni, bio je prihvatiti bolest mog deteta. Postali smo roditelji baš kada smo želeli i sa prvim detetom prošli sve faze bezbrižnog roditeljstva, onakvog kakvo treba da bude. Suočavali se sa umerenim zdravstvenim problemima, prevazilazili ih i doživljavali ih kao i sve drugo u životu. Nekako je sve to bilo očekivano, nešto na šta si se spremao… Uživaš u svemu tome dok praviš nove planove i zamišljaš više i dalje jer veruješ da si sve to zaslužio, da je dovoljno da nešto zamisliš, da vredno radiš na tome i to će se ostvariti. To nam je uspevalo za sve drugo u životu. Ubrzo, saznali smo da ćemo dobiti novog člana porodice. I opet, bez neke uzrujanosti, još opuštenije nego u prvoj trudnoći, čekali smo pojačanje.
Nikola se rodio sa neurološkim problemima. Prvih par meseci nismo nismo ni znali sa čim se suočavamo i proveli smo ih u bolnici. Tu su bili neki pokazatelji da nije sve u redu ali nismo znali uzrok. Onda su sa 3 meseca počeli da se ispoljavaju epi napadi, pa je magnet glave bio loš, pa psihomotorni razvoj koji je kasnio, problemi sa vidom, hranjenjem… Sa godinu i po, drugi magnet glave je pokazao progresivne neurološke probleme koji su ukazivali na bolesti povezane sa metabolikom i genetikom i dijagnostika i utvrdjivanje tačnog sindroma je u toku.
Ne morate biti roditelj da bi zamislili koliko je to bolan period bio. Jer, ne samo da morate da pustite sve one planove izmaštane još pre nego što se prvo dete rodilo, već i da se suočite sa nečim što je van svake vaše moći, što se događa i tu je svakog dana. Često sam to opisivala kao osećaj uverljivog košmara, gde čekate da se probudite ili da vam bilo ko kaže da je došlo do neke greške, ili da se on konačno osmehne ili me pogleda, bilo šta, samo da nam se život vrati onakav kakav je bio. Do tada, verovala sam da se loše stvari dešavaju drugima. Znala bih da se po ceo dan mučim odgovorom na pitanje “Zašto se ovo baš nama desilo?”. Bilo je tu puno faza ali sam znala i da moram da završim sa njima.
Imala sam jedan razgovor sa psihologom u bolnici, gde sam više ja pričala ali valjda mi je to i bilo potrebno. Imala sam još jedno zdravo dete kod kuće, kom je mama potrebnija nego ikad, imala sam muža koji mi je bio podrška i neizmerni izvor razumevanja, i to je nešto na čemu sam morala da budem zahvalna i zbog čega sam želela da prihvatim ovaj novi, neplanirani život u kom ću biti srećna u istoj meri u kojoj bih bila da je sve ispalo onako kako sam oduvek zamišljala. Ako neki trenutak mogu da nazovem prelomnim za prihvatanje svega onoga što se dešavalo Nikoli, onda je to odluka kada sam prestala da zamišljam paralelnu stvarnost u kojoj je on zdravo dete.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
Kada prihvatite novu životnu situaciju, sa njom idu mnoge promene. Prihvatiti dijagnoze, bio je samo početak. Živeti sa tim je bio novi korak. “Biti mama zdravom detetu” je potpuno drugačije od “biti mama bolesnom detetu”. Nikola je oslonjen na nas u potpunosti, moramo stalno da ga nadgledamo, što zbog napada, što zbog čestog povraćanja, sa njim se vežba i poklanja mu se posebna vrsta pažnje. Stariji sin je toga svestan ali je mali da bi to razumeo na pravi način. Iako mu sve objašnjavamo i trudimo se da dobija istu količinu posvećenosti i pažnje, uvek je tu bojazan da se ne oseća zapostavljeno. Jer od njega ćemo uvek očekivati da novo nauči i da se osamostaljuje, dobijaće opomene kad pogreši, i sve to, biće samo za njega. Tako da ovo smatram velikim roditeljskim izazovom koji će još dugo biti aktuelan ali ne i nesavladiv.
Još jedan, mnogo ozbiljniji izazov, je da ne mislim kako će se Nikolina bolest razvijati. Kada imate posla sa degenerativnim bolestima, velika poboljšanja prosto ne možete da očekujete. Bolnica je mesto gde se svačega nagledate i to negde ostane, zaključano među strahovima. Na tom istom mestu je ostala zaključana moja briga, koja me je u prvim mesecima bolnice, mučila neprestano. Bila sam opterećena razmišljanjem o budućnosti i kakav će Nikola biti u njoj. Da li ćemo moći da razgovaramo, da li će biti svestan, da li će hodati, da li ćemo stalno biti u bolnici i tome slično. Takva pitanja su mi ispunjavala svaki dan. Savet koji sam dobila od psihologa, bio je da razmišljam dan po dan, da razmišljam o ovom trenutku i par meseci unapred. Trebalo mi je puno vremena i puno samokontrole i istina je da isplivaju ponekad ali ih mnogo lakše kontrolišem.
4. Tvoje MAMINO VREME.
Svoje slobodno vreme volim da provodim radno. Ne stižem da se bavim svojim poslom istim kapacitetom kao ranije ali nisam potpuno odustala. Odmeravam dobro rokove i količinu posla, biram šta radim i u šta ulažem to dragoceno vreme. Kreativan rad je nešto što mi puno pomaže psihički. Na taj način uspevam da zaokupiram misli nečim što smanjuje napetost a u isto vreme me ispunjuje. Da sam potpuno odustala od svoje profesije, sigurna sam da ne bih imala ovoliko elana.
Uskoro će godinu dana kako sam započela nešto kreativno a tiče se Nikolinog stanja. Naime, radi se o blogu Mama Stena koji sam započela sa željom da majkama koje su na početku i tek se suočavaju sa dijagnozama i prognozama, pomognem tako što ću, kroz intervjue drugih mama dece sa posebnim potrebama, približiti ono što ih čeka. Znam koliko su meni pomogle tuđe priče, ponajviše fotografije dece i porodica koje su nasmejane. Tada sam uglavnom nalazila porodice koje nisu odavde, pa sam i iz toga razloga rešila da pokrenem nešto što bi bilo lokalno. Cela ova priča sa blogom, na mene ima i neko terapeutsko dejstvo. U razgovoru sa drugim mamama, dragoceno je iskustvo koje razmenjujemo, puno mi znače i poruke mama zdrave dece koje se takođe javljaju, i koje su tekstove doživele na drugačiji, osvešćujući način, a onda i par poruka od studenata defektologije, koji su našli korisnim uvid u živote porodica i u to kako se bore sa problemima.
5. Pitanje prethodne mame: Na koji način su se ispunile, a na koji nisu, tvoja očekivanja i mašte iz detinstva i mladosti o „odraslom dobu“ i roditeljstvu?
Shvatila sam da život nije ono što smo zamislili. U nekoj meri ga možemo oblikovati, stremiti, usmeravati, ali verujem da niko nije ostvario život preslikan iz stranica tinejdž dnevnika. Ja se sećam da sam uvek, kao mlađa, potencirala priču o srodnim dušama i ljubavi za ceo život (verujem da nisam u manjini). Odnos koji imam sa partnerom jeste harmonija koju bi odlikovale srodne duše. Tako da, ako govorimo o ljubavnom i profesionalnom planu, smatram sebe uspešnom.
Što se roditeljstva tiče, znam samo da sam želela puno dece i da od njih napravim dobre ljude. Za ovo prvo se nadam da ću imati hrabrosti a za drugo će vreme pokazati.
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Koju vrlinu si najviše cenila kod svoje majke i da li istu uspevaš da neguješ kod sebe?
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, praktičar terapije igrom, sistemski porodični psihoterapeut, asertivni trener, autorka bloga www.maminovreme.org