Hrabra mama Mima mi je privukla pažnju svojim tekstovima o tome kako je mamama moguće da uspešno balansiraju svojim svakodnevnim ulogama. Ono što Hrabru mamu Mimu čini dodatno hrabrom jeste da sve to radi daleko od Srbije, bez pomoći rodbine i prijatelja.
Kako?
Upoznajte Hrabru mama Mimu sada kroz intervju, a onda zapratite njen blog.
O čemu su sve do sada pisale Hrabre mame pročitajte klikom ovde.
Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.
S-mama Mima (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)
1. Ukratko – ko si ti?
Uh… Ovo je možda najteže pitanje na koje je vrlo nezahvalno odgovoriti, jer se ponekad i sama pitam ne samo ko sam, nego i šta je to što me definiše. Pa da probam ovako, ukratko (koliko je to uopšte moguće): Ja sam Mima, ponosna mama jedne Sofie, voljena supruga jednog Marka, student master studija medijskih nauka u Nemačkoj, diplomirani novinar, urednica i autor S-Mama Bloga, bibliofil, zaljubljenik u šolje, obožavalac kafe i čajeva, borac protiv vetrenjača, ljubitelj prirode… Ok, ova nabrajanja moraju negde prestati. Ali se nadam da se ukratko stekli prvi virtuelni utisak o meni.
Ono što me definitivno najviše definiše i na šta i jesam najponosnija od svih pomenutih „titula“ je svakako činjenica da imam privilegiju da se predstavim kao mama jedne čupave dvogodišnjakinje po imenu Sofia, bez koje sve ostalo gubi na vrednosti.
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Roditeljstvo jeste izazov samo po sebi, za nekog više, za nekoga manje. Pre Sofkinog dolaska na svet i u prvim danima smo se i Marko i ja pribojavali kako ćemo sve oko nje uspeti da odradimo sami, jer naši roditelji, prijatelji i ostatak rodbine žive u Srbiji, a mi živimo i studiramo sami u Nemačkoj. Kao mladim i neiskusnim roditeljima ovaj strah je bio nešto što je bio pravi izazov, koji nije bio kratkog veka. Naravno da se život menja iz korena sa dolaskom novog člana, ali to ne treba per se da znači nešto loše. Naprotiv. Da nam je bilo lako, ne nije. Da li je izvodljivo? Naravno! Bilo je trenutaka kada smo i Marko i ja u isto vreme imali obaveze na fakultetu, o spremanju ispita i pisanju naučnih radova da i ne govorim. Ali uz dobru organizaciju, neizmernu ljubav i obostranu podršku uspeli smo bez spoljne pomoći. Šta više, oboje imamo utisak da nas je Sofkino rođenje dodatno pokrenulo i motivisalo da ne gubimo vreme na nebitne stvari i prokastrinaciju, već to vreme koje izdvojimo za učenje, da zaista učimo. I tako smo se smenjivali. Kada je Marko imao ispite, ja sam više ostajala sa Sofiom, kada sam ja pisala radove, on je više bio s njom. Tako je bilo sve do njenog polaska u jaslice pre evo već punih godinu dana. Te se s tim i rešio „problem“. Od tada svakoga dana i Marko i ja imamo vreme da aktivno radimo na završavanju svojih studija. Ali zbog svega što smo prošli sami sve nam je i nekako slađe. Svaki mali uspeh za nas je veliko dostignuće, jer svakoga dana žongliramo između fakulteta i roditeljstva. Ali kada postaviš pravilno prioritete, a to je za nas pre svega porodica pa sve ostalo, onda i druge obaveze „legnu“ na svoje mesto.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
Izazov s kojim se „borim“ od početka je kako da uskladim ulogu dobre majke i ulogu uspešnog studenta. Svakodnevno cepanje na te dve „ličnosti“ kojima je vrlo stalo da ništa ne propuste, da daju sve od sebe i uživaju u plodovima svog rada i truda. Te u toj „borbi“ je i nastala ideja o pokretanju S-Mama bloga – da pre svega sebi, a onda i drugima kroz pisanje o situacijama i problemima koje živimo i rešavamo kao porodica, pomognem da jeste sve moguće. Moguće je studirati i sa malim detetom, bez pomoći šire porodice i prijatelja, jer mi živimo daleko od svih njih. Marku i meni je bio san oduvek da usavršavamo svoja postojeća znanja upravo u zemlji koja je lider u naukama kojima se bavimo – Nemačkoj. Da je lako živeti, studirati i odgajati dete „u tuđini“ to svakako nije. A da je moguće, o, itekako jeste. I prelepo je.
4. Tvoje MAMINO VREME.
Ako svako vreme koje ne provodim sa Sofiom i Markom računam kao svoje vreme, onda u ovu kategoriju moram pre svega da stavim posvećenost mojim studijama. A ako studije shvatimo kao posao , onda je mamino vreme sve ostalo mimo gore pomenutog.
U slobodno vreme najčešće čitam „za svoju dušu“ (u to spada sve ono što nije literaturu o teoriji medija). Dobra kafa ili čaj su obavezan deo ovog scenarija. Trudim se da svakoga dana pročitam makar par stranica neke „dobre“ knjige, jer tako znam da sam uradila nešto samo za sebe, pa se samim tim osećam i ispunjenije. Jer nama mamama stalno treba ponavljati da treba svakoga dana da uradimo nešto „samo za svoju dušu“, šta god to bilo. Moje vreme za čitanje je svakako dok uspavljujem Sofiu i pre nego što i sama zaspim, a ako je baš dobar dan onda „ukradem“ još koji minut kako bih ga posvetila čitanju.
Kako to izgleda u praksi? Pošto već imamo ustaljenu rutinu uspavljivanja, ono izgleda otprilike ovako: pročitam jednu, dve, tri dečije pričice Sofii, zatim ona legne u svoj krevet, ja legnem na pod pored, Sofka kaže „Sia spava, mama čita“, uhvatimo se za ruke i dok ona polako tone u san, ja čitam.
Onih dana kada sam skrhana umorom i nemam koncetraciju da čitam, onda sebi ugađam tako što pogledam makar jednu epizodu serije koju trenutno pratim.
Pisanje bloga je svakako nešto u čemu posebno uživam, čak i s obzirom na činjenicu da ne stižem da ga pišem svakodnevno, on je svakako deo mog „maminog vremena“.
5. Pitanje prethodne mame: Kako bi svom detetu predstavila dete sa smetnjama u razvoju?
Pre svega skidam kapu svim roditeljima koji se svakodnevno sa mnogo ljubavi brinu o deci sa smetnjama u razvoju. Svaka vam čast! Svako dete na ovom svetu zaslužuje da bude voljeno, maženo i paženo, a deci sa posebnim potrebama, po mom mišljenju, neophodno je sve to samo u mnogo većoj meri. Te bi u tom duhu i objasnila svom detetu da to što su neka deca „drugačija“, to samo znači da njima treba mnogo više ljubavi, razumevanja i pažnje. Poenta je da Sofku učim da bude tolerantna prema svakoj vrsti različitosti kod ljudi, da bude empatična osoba i da pomogne kada god je u mogućnosti. Nije važno šta smo deci priuštili, važno je kakvim smo ih ljudima načinili.
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Na koju osobinu ili naviku svog deteta si najponosnija i zašto?
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, porodični psihoterapeut, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org
Nas ima dosta u kuci i uvek imam pomoc i bas zato minje bilo pretesko kad smo zavrsile u bolnici jer je gubila.na tezini. Tamo sam cak ja spremala neke ovroke, nismo imale sprrmljene, vodila racuna o ishrani, higijeni, njenom igranju, ali da ima i majcinu ljubav. Pet dana je jela na sondu(cevcicu) i ja sam je hranila sprocem. Sve te dane nisam oka sklopila samo da je iscupa to iz nosica. Pakao je bio, neispavana i uplasena za svoje dete koje je sa godinu dana imalo 6 kg ali sam ipak uspela da nikad ne zaplacem pred njom, da joj polazem osmeh, igru i ljubav.
Mima nije jedina hrabra mama.Ima nas mnogo po celom svetu.Ona je i blizu Srbije i ne verujem da joj nikada niko nije dosao iz Srbije kada se dete rodilo.Ja zivim na Islandu i bili smo muz i ja potpuno sami sa detetom,trudnoca,rodjenje,odrastanje.Nisam imala ni prijatelje ovde koji bi priskocili.Gde ja tu i beba u auto sedistu,nosim je po ledu kada idem kod lekara ili gde vec moram.Nisam imala vremena ni list ili dva da procitam od neke knjige.I danas smo sami sa nasim decakom od cetiri godine koji rodbinu vidi preko skype ili na leto.Tesko je to biti sam i sto dalje to je gore.
Tačno tako, ima mnogo Hrabrih mama po čitavom svetu i zaista je teško biti sam i bez pomoći. Svaka čast svim mamama tamo negde daleko i veliki pozdrav za sve vas <3