Hrabra mama Jovana mi je privukla pažnju odličnim tekstovima. Kada ih čitaš, jednostavno ne možeš da ne odreaguješ, ne možeš da ostaneš ravnodušan. Kao dokaz (ukoliko do sada niste čitali njene tekstove) je pred vama intervju sa njom.
Mnogo mi je drago i čast mi je što se Hrabra mama Jovana odazvala pozivu i sa nama podelila svoje roditeljske izazove i još mnogo toga.
O čemu su sve do sada pisale Hrabre mame pročitajte klikom ovde.
Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.
Jovana Kešanski (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)
1. Ukratko – ko si ti?
Zavisi od dana, raspoloženja, onoga što sam pročitala, videla, čula i kako je sve to uticalo na mene.
Pa sam tako često pisac, sanjar, super heroj koji se ničega ne plaši, sve može, sve hoće, oseti da je sve dobro i da će biti još bolje, nada se putovanju u Ameriku jer je povratna karta nikad jeftinija.
A onda dođu dani kad sam samo plačljiva žena koja oseti da je utapkana u mesto i nema šanse da se sa njega makne, pojedena rutinom, nekim vetrenjačama kojima ništa ne može, bez dobrog plana kako i šta dalje, skocentrisana recimo na višak kože na vratu, kuću koju bih volela da kupimo, igračke razbacane po stanu, neke svoje strepnje ili strahove.
Ali, sve ovo sam neka usputna ja koju živim u hodu.
Ono što nije promenljivo, Bogu hvala na tome, je da sam pre svega Srnina mama. Volim kada ovo kažem i uvek to kažem ponosno, jer smatram da su u poslednje vreme žene koje ističu da su pre svega majke na nekoj vrsti „udara“ (i to najčešće od drugih majki). Automatski se deklarišu kao neostvarene domaćice koje su se samopotvrdile rađanjem. To nije istina.
Pa i da je istina, biti majka je najvažniji, najodgovorniji, najzahtevniji, najlepši… NAJVEĆI „posao“, iako ne bih ja to nazivala baš poslom.
Ja ne mogu bilo šta drugo staviti ispred „Srnina mama“ jer sve drugo dođe, prođe, istekne sa ugovorom, promenom radnog mesta, samo ovo ostaje kao konstanta za ceo život.
Dakle, ja sam pre svega Srnina mama koja je uz to i diplomirani politikolog za novinarstvo i komunikologiju koji se bavi pisanjem za nekoliko portala i jedne novine. Imam svoj blog www.jovanakesanski.com ali i na svojoj fejsbuk stranici redovno zapisujem ono što vidim i osetim i od čega sada pripremam zbirku od koje, zaista, imam velika očekivanja.
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Razmišljala sam o ovome od kada sam dobila pitanja za intervju. I znam da se od mene očekuje da napišem ovde nešto krupno što će pomoći drugim mama koje imaju slične ili iste izazove… ali ne mogu ničega konkretnog da se setim. Svi izazovi koje sam imala bili su mahom vezani za uzrast u kom je ćerka. Kako je ona rasla tako su i oni nestajali.
Najduže me je mučilo to da li se postavljam dobro u odnosu prema njoj (jesam li autoritativna i gde ne treba, blaga gde bi trebalo da sam autoritet…), vagala sam neke svoje reči, postupke, razmišljala kako će uticati na nju, jer znam kako je moj otac samim svojim postojanjem uticao na mene, preneo mi je neke strahove, proveri ringle, zaključaj vrata, boli me ovo ili ono… I onda sam videla da sam u nekim životnim situacijama On. Nije mi se to baš uvek dopadalo.
Baš zbog toga, bila sam opterećena, još uvek sam jednim delom, u šta će porasti Srna gledajući mene, mog muža, naš odnos, slušajući naše razgovore, gledajući u sredinu koju čine ljudi i događaji oko nje, kako će na primer na nju uticati neka moja velika odluka, selidba na primer.
Bila sam previše kritična prema sebi, jer sam perfekcionista i svaku svoju slabost bih najradije zgazila da je nema, ali ne ide to tako.
Shvatila sam da NE MOGU PROTIV SEBE. I da ne mogu da budem skroz neka druga Jovana jer sam procenila na primer da bi ta druga Jovana bila bolja za dete. Ipak je 38 godina iza mene, ne može se sve stečeno ili naučeno tek tako istumbati ili promeniti ili odbaciti.
Eto, to bi možda bio izazov koji nisam pobedila ali sam bar shvatila da to što sam postala mama ne znači da više ne smem da budem čovek od krvi i mesa, ponekad neraspoložen, zamišljen, nezainteresovan da glumi mamu mačku na tepihu, uvek nasmejan, poletan, bez bilo kakvih slabosti.
To umara. Niko ne može da bude 24 sata dnevno na „visini zadatka“ i to ne sme biti razlog da bilo koja mama pomisli „nisam dovoljno dobra za dete“.
Mislim da sve mi tek kad postanemo mame shvatimo koliko smo zapravo samo bića od krvi i mesa (iako to niko ko nas posmatra sa strane ne bi pomislio). Tek tada nam se probude neke emocije, postanemo istovremeno i ranjive i jake, i odmorne i pospane, i hrabre i preplašene, i nežne i autoritativne, i svega nam je preko glave i ništa nam za njih nije teško…
Ja sam možda ponekad panična, sklona da sve kontrolišem, impulsivna, ali sam isto tako maštovita, posvećena, vrlo pravična, brižna, poštena, skromna, nesputana…
Tako da svaka mama ne sme zaboraviti da uz slabosti ima i mnogo vrlina.
Trudim se već tri godine (koliko Srna uskoro puni) da svoje slabosti zauzdam, dobro ih upoznam da bih mogla da ih pobedim u nekim prelomnim situacijama.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
Briga, ako je to izazov. Briga da će se dogoditi nešto na šta ja neću moći da utičem. Mislim da se svaka mama, manje ili više, suočava sa ovim. Mislim da to nikada ni ne prestaje. Užasne se stvari dešavaju oko nas, volela bih da me posao ne vezuje za društvene mreže i vesti jer bih manje toga znala i videla. Srce mi se kruni svaki put kada vidim da se skupljaju novci za lečenje nekog deteta ili majke. Ne mogu sebi racionalno da objasnim kako je moguće da se to dešava, a kad nemam racionalno objašnjenje onda to nešto počinje da me plaši. Priča „Bog sebi uzima najbolje“ i tome slično, mene teško da može umiriti. Jer između Skali i Moldera, ja sam uvek bila Skali koja pokušava da sve pojave naslovi i strpa u kutije sa logičnim objašnjenjem.
Ovo ne znači da sam bolesno panična, ali nisam ni prepopuštena. Kad vidim sline, često mi prvih tri minuta ne bude dobro Ono što je olakšavajuća stvar je da sam posle ta tri minuta ja super mama koja sve to “rešava” mahom smireno.
Dakle ovo je neki izazov sa kojim se još uvek borim – grčevita potreba da držim konce u svojim rukama, predvidim neke stvari da bih smanjila rizik, iako sam svesna da od toga nema ništa. Takođe, volela bih da popustim sa onom “ja ću to bolje” koju izgovaram mužu bar dva puta nedeljno.
Često zamišljam da sam mama koja palcem detetu briše sline stigle do usta i nastavlja da mirno pije kafu ukršetnih nogu. Jer tako bi i moje dete verovatno naučilo da sline samo mune rukavom sa nosa kada se pojave.
(Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)
4. Tvoje MAMINO VREME.
Imam sreću da mogu da imam dovoljno vremena za sebe. Poenta je što meni nije potrebno mnogo vremena za mene. Ne idem na kvantitet nego na kvalitet, a kvalitet je oduvek bila noć, kada svi zaspu, kad dete zaspe pa ako nisam baš umorna… čitam knjigu, pišem, gledam u jednu tačku i odmaram mozak (što mi ne ide baš uvek od ruke).
Ako nešto nazivam „svojim“ vremenom onda bi to trebalo da bude vreme kad navodno uživam ili odmaram, a to se meni najčešće dešava kada sam sa detetom.
Na primer, obe volimo kada je toplo da prošetamo do čika Radovana na kokice. Ona uzme manju, ja veću kutiju. Sednemo na klupu i grickamo ih. Srna priča sa čika Radovanom ili hrani mačke koje tu dolaze, gleda ljude koji prolaze i apsolutno me ne remeti, nema puno pitanja, ne vuče me za rukav. Na tom mestu smo obe „svoj na svome“ i svaka uživa za sebe.
Svakodnevno idemo do Dunava. Tamo smo upoznale jednog mačora kome smo dale ime Čupko. Kada tamo stignemo, Srna se zabavlja sa njim, a ja na primer sednem na travu, jedem jabuku, gledam nju i mačku, gledam reku, brod, ćutim, lepo mi je, Sunce mi prija, ponovo se vraćam prirodi u kojoj se čovek bez sumnje rehabilituje, psihički pre svega.
Moje vreme je i kada pred spavanje čitamo slikovnice. Zašto? Zato što volim da čitam i zato što se bavim pisanjem i onda uživam kada pomalo menjamo i širimo priču iz slikovnice glumeći da smo naseljene u njoj. Pre svakog čitanja, videla je od mene, pomiriši stranice slikovnice i udahne od miline.
Još jedna od prednosti koju imam, kada pričamo o maminom vremenu, je ta što kad nisam sa njom radim ono što volim – pišem.
Uz to postala sam priličan samotnjak koji, iako voli ljude, najviše voli tišinu. Možemo da sedimo i pijuckamo za šankom, ali je najbolje kad se toliko dobro poznajemo da samo ćutimo i uživamo u gutljajevima. Slabo se mogu čuti vedre priče koje ti podižu elan, mahom sve postaje patetika i kuknjava. Meni to sa 38. zaista ne treba, ni neke teške ozbiljne priče, ni priče o farbama za kosu.
Zato uvek biram tišinu ili vraćanje na dečiji nivo komunikacije i posmatranja stvari.
5. Pitanje prethodne mame: Imaš li u svom okruženju samohrane roditelje (majke ili očeve)? Znaš li sa kojim se izazovima suočavaju i kako bi ti lično mogla da im pomogneš da im taj komplikovan život bude makar malo lakši?
U svojoj blizini nemam samohrane roditelje, ali poznajem možda dve mame koje bi rado to postale, ali se plaše da zbog manjka finansija neće uspeti u tome, da će im podizanje deteta zbog toga biti otežano.
Mogu samo da stavljajući sebe u poziciju samohrane majke pretpostavim kakvi su to izazovi, ali se ne bih usudila da pišem o tome kao da sam samohrana. Sigurna sam da je sve mnogo teže, svaka temperatura, odlazak kod doktora, polazak u školu, razgovori sa detetom, donošenje odluka, manje je vremena za sebe, sve vrlo moguće leže na mamina pleća… ali to dobrim delom zavisi i od toga u kakvim su odnosima ostali mama i tata, kakav je tata, da li mama ima pomoć od svojih roditelja, ima li tata razumevanja kroz šta mama i dete prolaze… Mada ima sve više, nažalost, i slučajeva gde mama odlazi ostavljajući dete sa ocem. Čini mi se da su za oca tada stvari mnogo teže. I za dete.
Kako bih mogla da pomognem?
Verovatno bih ponudila svoju pomoć tamo gde bi mi rekli da im je najpotrebnija.
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Najveći strah od kada si postala majka i kako se boriš sa njim?
Hrabra mama Jovana je napisala i ovo:
Mi žene koje piškimo otvorenih vrata govoreći: “Sad će mama!”
Kešanski: Draga mama, nemoj to da radiš
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, porodični psihoterapeut, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org