Kako neuspesi i porazi utiču na zdrav razvoj deteta?

Sve prisutne smo zamolile da sa nama podele svoje utiske o diskusiji tako što će davati ocene od 1 do 5, gde je 5 najveća ocena, i evo prosečnih ocena koje smo dobile za ovu diskusiju:

Sadržaj diskusije je bio koristan (ocena 4.41),
Kompetentnost Manuele i Nikoline je veoma visoko procenjena (ocena 4.86), a
Celokupan utisak je vrlo dobar (ocena 4.55).

Pitali smo ih da li bi oni preporučili nas kao stručnjake i naše vebinare svojim prijateljima, a svi do jednog su odgovorili sa: “Da”.

Hvala vam na ovoj pohvali!

Izdvojićemo par komentara koje smo dobili kao sugestije za naš budući rad

“Ja nemam nikakav predlog, samo pohvale i podrška za sve što radite. Živim u unutrašnjosti, malo mesto i nemam priliku da ni od koga drugog čujem ovako korisne stvari, savete i predloge. Veliki pozdrav za obe!!!”

“Sviđa mi se jako sto dajete dosta primera i odgovarajuće prave fraze/reakcije na dati izazov.”

“Sto se mene tiče vi ste sasvim dovoljno uključene i na društvenim mrežama i vaše mišljenje i saveti mnogo znače. Hvala vam na tome! Webinari su samo plus na sve to! Svaka čast!”

“Ovo je prva diskusija kojoj sam prisustvovala, pa nemam previse iskustva. Meni bi možda pomoglo malo više konkretnijih primera, saveta oko toga kako da odreagujem kada mi se desi neoa situacija sa detetom. Ali vreme mi je brzo prošlo i radujem se daljim druženjima.”

“Zadovoljna sam Vašim odabirom tema i načinom na koji osluškujete emocije kod djeteta!”

“Ovaj vebinar mi je bio koristan kao uvod u temu koja mi je bitna ne samo za dete nego i za mene, pa posledično i za dete 🙂 Ono što nedostaje su šta i kako dalje kada konstatujemo kako reagujemo na neuspeh, kako su roditelji reagovali, kako mi reagujemo… I zato kažem da je ovo za mene, a verovatno i Vas, bio uvod u vebinar 29.11. Svako dobro!”

“Već duže vreme pratim vaša predavanja jer mi mnogo pomažu u vaspitanju svog deteta. Zahvaljujući vama mogu lakše da shvatim razvojne faze, ponašanje deteta u određenim situacijama i načine kako da prevaziđemo određene izazove lakše. Posebno sam zahvalna na svemu sto radite kako bi nam roditeljsku ulogu učinili lakšom.”

Odgovori na pitanja koja ste nam postavili u toku treće diskusije

Kako „upravljati“ emocijama deteta od skoro godinu dana?

Ako govorimo o detetu koje nije napunilo ni godinu dana, onda na umu imam jednu bebu koja kada oseti nezadovoljstvo ili zadovoljstvo, to ne ume da izrazi rečima (zato što ne ume da govori), pa onda to izražava kroz telo i vrištanje. Njeno telo i plakanje je njen aparat za komunikaciju sa nama i ono nam na taj način pokazuje kada je zadovoljno, a kada nije. Kada nije zadovoljno i burno i protestno plače (zato što mu ne dozvoljavamo da dira ili uzima nešto što je opasno po nju), najbolji način umirivanja i “upravljanja” njenim emocijama je da je uzmemo u ruke, zagrlimo, pomilujemo i pružimo joj našu ljubav kako bi se umirila. I nikako drugačije 🙂

Šta ako dete od nepune 4 god. isto burno reaguje na svaki ‘neuspeh’. Pozdrav svima 🙂

Deca sa intenzivnom emocionalnom reakcijom u svom temperamentu i u ovim godinama, prirodno burno reaguju na neuspehe: kada nisu prvi, kada izgube u nekoj društvenoj igri, kada ne uspeju u nekoj aktivnosti (a svi ostali su bolji u tome: na primer vožnja rolera i sl.). Oni jednostavno nisu zreli da sa manje burnim emocijama reaguju na taj neuspeh. Tek kasnije, kada krenu u školu, možemo očekivati “mirniju” reakciju i bolje podnošenje neuspeha. Međutim, to ne znači da na tome ne treba raditi u toku ovog perioda, zato što sve što roditelj radi u tom periodu, oni usvajaju kao “sunđeri” i kasnije se manifestuje u njihovom ponašanju. Na primer, kada roditelj i dete igra neku društvenu igru, i na primer, roditelj izgubi, može glasno da kaže: “Ih, izgubio sam. Baš mi je žao. Ali ti si bio odličan i čestitam ti”. Na taj način roditelj predstavlja model kako treba reagovati u slučaju poraza u društvenoj igri. Kada dete izgubi i burno reaguje (baca stvari oko sebe, udara druge ili sebe i sl), važno je “pročitati” njegove emocije (na primer: “vidim da si baš tužan ili besan pošto si izgubio”) i sačekati da se smiri (naravno, skloniti ono što može da polomi i obezbediti sigurnost). Kada se smiri, tada treba popričati o njegovoj reakciji na neupseh i pokušati da nađete, zajedničkim snagama, drugačiji način izražavanja nezadovoljstva i besa u tim situacijama.

U vebinaru “Razvijati zdravo samopouzdanje i otpornost na stres kod deteta” ćemo detaljnije govoriti o još nekim praktičnim pozitivnim alatima kako reagovati kada dete burno reaguje na neuspehe, zato što je to veoma važno za njihov razvoj samopuzdanja i otpornosti na stres, a neuspeh je svakako jedan od stresova sa kojima dete može da se suoči u toku svog života.

I mi smo imali isti slučaj sa biciklom 🙂 dečak od skoro 5 godina ne želi ni da pridje biciklu nakon pada…kako prevazići taj problem i nagovoriti ga da ponovo pokusa?

Vrlo je važno da upoznate temperament svog deteta, zato što način kako dete reaguje na situacije koje su izazovne zavisi od temperamenta. Postoje ona deca koja lako uče strahove, a postoje i deca koja su neustrašiva i jedan pad ih ne uplaši, već nastavljaju dalje.

Moje pitanje je ovde: da li Vaše dete pripada grupi dece koja lako uče strahove ili u onu grupu koja su neustrašiva? Ukoliko pripadaju prvoj grupi, onda je verovatno u trenutku kada je pao sa bicikle osetio jak strah koji ga sada odvlači od toga da proba ponovo. Zbog toga i Vaš pristup treba da je postepen i postupan, i sa mnogo razumevanja i strpljenja. Za početak, pričajte o strahu koji je u tom trenutku osetio i čega se sada boji. Šta je ono najlošije što može da se dogodi (verovatno će Vam reći da se boji da se ne povredi pošto se u ovim godinama to javlja kao novi razvojni strah), zatim razgovarajte o drugoj deci koja voze biciklu i pitajte ga: “Šta misli da li su se i oni na početku bojali? Šta misli kako se sada osećaju? Kako su uspeli da pobede strah, pa sada hrabro voze?” Slušajte dete šta Vam odgovara, a onda mu ispričajte svoje iskustvo o tome kako ste i Vi osećali strah kada ste pokušali da vozite biciklu, ali da ste bili hrabri i pobedili ga tako što ste stalno vežbali. A onda ga pitajte da li on želi da bude hrabar. Ovde naglašavam strpljenje, pošto će se desiti da dete uopšte i ne želi da priča o tome. Onda valja sačekati neko vreme ( dve nedelje – mesec dana), pa opet “potegnuti” tu priču, sve dok dete ne bude spremno da razgovara. Ukoliko baš ništa ne pomogne, svakako će u jednom trenutku samo, kada ono bude spremno da traži da proba ponovo da provoza biciklu, pogotovo kada vidi da i ostala deca njegovog uzrasta to rade.

Deci koja su ovakvog temperamenta treba slati svakodnevno ohrabrujuće poruke kako bi razvila samopouzdanje i otpornost na stres. O tome ćemo više pričati na našem vebinaru “Razvijanje zdravog samopouzdanja i otpornosti na stres kod deteta”.

Da li možete da ispričate kako ste dalje postupili u vašoj priči o bicikli? Hvala

Nikolina: Mogu naravno! Kada je L. pala sa bicikle, odmah sam je zagrlila kako bi se smirila. Ona je glasno plakala i govorila: “Mama, pala sam! Pala sam!” A ja sam joj samo ponavljala to što je govorila i “čitala” joj emocije: “Vidi mama, pala si i uplašila si se. Da li negde boli?” Ona bi mi pokazala gde je boli, ja bih zagrlila to mesto “da prođe”. I ona bi ponavljala za mnom: ”Uplašila sam se, mama!” a ja bih joj uzvratila: “Vidim, razume mama. I mama bi se uplašila da je pala sa bicikle”. Ovo je bitan korak, zato što pomažemo detetu da razume svoje emocije u trenutku kada se dešavaju. Kada se umirila pitala sam je: “Hoćeš li da budeš hrabra i da probaš ponovo?” Rekla je da želi da bude hrabra i probala je ponovo i uspela da provoza biciklu 10 metara 🙂

U svakom slučaju, postoji nekoliko koraka koje treba uraditi neposredno nakon doživljenog neuspeha, a onda, i šta treba raditi u međuvremenu, gde pripremate dete na neuspehe i poraze u životu generalno, a nije vezano za specifičnu situaciju kao što je ova moja. Neuspeh je jedna vrsta stresa koji dete svakako čeka u toku njegovog odrastanja, i Manuela i ja ćemo u vebinaru “Razvijati zdravo samopouzdanje i otpornost na stres kod deteta” pričati upravo o konkretnim koracima šta uraditi kada se stres dogodi, a šta raditi sve vreme nezavisno od specifičnih stresova kako bi se jačala otpornost i samopouzdanje kod deteta.

A kada dete ( 3 i po god.) neće ništa ni da proba plašeći se neuspeha i ako stalno ponavlja da on to ne može. Praktikujem pozitivno roditeljstvo tako da me to ponašanje buni nikada ja to njemu nisam nikada govorila na takav način…

Razumem vas. Vrlo je važno sebe zapitati kako se Vi osećate kada dete ne želi ni da isproba novu stvar, a onda da se zapitate: da li je to način da dobije vašu pažnju ili je u pitanju njegovo pogrešno uverenje da će zaista doživeti neuspeh.

Ukoliko Vi osećate očajanje, bespomoćnost i pomislite da nešto ne radite kako treba, onda zaista i dete unapred misli da neće uspeti.

Najvažnije je poslati detetu poruku da nećete odustati od njega (iako deluje da je on već odustao) i da ćete biti spremni da trenirate sa njim tu važnu veštinu. Možete mu taj za njega veliki izazov podelite u male korake. Na primer, treba da pokuša da vozi biciklu. Ta radnja može da se podeli u više manjih radnji: prvo da sedne na biciklu, zatim da nogice stavi pravilno na pedale, zatim da proba samo jednom da okrene pedale… A onda kroz svaki korak prolazite zajedno dok ga u potpunosti ne savlada. Kada uspe u prvom koraku, čestitate mu za postignut uspeh i na taj način ga podstičete da nastavi dalje da savladava tu veštinu.

Listu pozitivnih i praktičnih alata kojim možete da podstičete i ohrabrujete dete da kada se nađe pred izazovom da nastavi dalje i time razvije veru u sebe i svoje sposobnosti podelićemo sa učesnicima vebinara “Razvijanje zdravog samopouzdanja i otpornosti na stres kod deteta” . Još uvek imate mogućnosti da nam se pridružite. Detalje za prijavu imate ovde .

Da li savetujete da uvek imamo veća očekivanja od deteta nego sto smatramo da trenutno mogu da postignu, motivišući ih da napreduju?

Mi našoj deci želimo sve najbolje i u skladu sa tim ih usmeravamo ka postizanju određenih ciljeva. Ukoliko znamo trenutne mogućnosti našeg deteta, njegove preferencije i interesovanja, kao i temperament, lako ćemo moći da prilagodimo naše ponašanje kako bi ih motivisali da napreduju.

Znači, razmisliti o tome koliko naša deca trenutno mogu i da li su njihove mogućnosti u skladu za razvojnim periodom; šta je to što motiviše našu decu; kakve efekte naša očekivanja imaju na detetov razvoj – da li ih frustriraju ili podstiču ka napredovanju; koliko ih svojim očekivanjima učimo da se samomotivišu,…

Imati UVEK veća očekivanja može dovesti do frustracija i kod roditelja i kod deteta, a to sa sobom povlači i pojavu nesaradnje, pa čak i inata i sabotaže kod deteta. Kako svojim očekivanjima pomoći detetu da nauči da se samomotiviše i istraje u ostvarivanju ciljeva je jedna od tema o kojoj ćemo pričati na našem vebinaru “Razvijanje zdravog samopouzdanja i otpornosti na stres kod deteta” . Još uvek imate mogućnosti da nam se pridružite. Detalje za prijavu imate ovde .

Dečak, 9 godina, emotivan, inteligentan, apsolutni pobornik fer pleja, doživljava totalni kolaps emocija kada se deca iz okruženja ne ponašaju u skladu sa pravilima (konkretno, u igri). Duri se, ljuti, place, neće da razgovara o tome i ne može da se igra a da ne poštuju pravila. Pri tome, to nepoštovanje pravila rezultuje da on nije uspešan u toj igri. Šta raditi, kako se postaviti? Hvala na savetima

Najvažnije je biti podrška detetu i pomoći mu da nauči i druge načine da se nosi sa situacijama u kojima se krše pravila, jer će se u životu često sretati sa takvim situacijama.

Ono što se može učiniti jeste da mu pomognemo da prepozna tu svoju emociju, da razume zašto se tako oseća i razmisli šta bi mu u tim situacijama pomoglo da se oseća bolje. Pomoći mu da se nosi sa frustracijama koje ga svakodnevno čekaju. Na primer pitati ga da li on ima kontrolu nad tom situacijom? Ako nema, šta može učiniti da bi se dobro osećao? Šta je naučio iz te situacije što će mu korisiti? Ako proceni da ima kontrolu, pričati o tome kako se sve možemo ponašati u situaciji kada vidimo da se pravila ne poštuju? Šta može da znači ako neko ne poštuje pravila? Zašto ih ne poštuje? Šta dete u toj situaciji može da kaže ili uradi – npr. “Ako se pravila ne budu poštovala ja se neću igrati sa vama” ili “Volim da se igram sa vama, ali mi jako smeta kada se pravila ne poštuju. Kako da rešimo ovaj problem?”.

Pošto ste naveli da neće da razgovara o tome, a vi ga navedite kroz igru da vam pokaže situaciju u kojoj su se prekršila pravila ili iscenirajte situaciju gde će dete prekršiti pravila, a vi podstaknite onda diskusiju o tome šta se sve još može učiniti u toj situaciji. Tako će dete načiti da ima više mogućnosti, osetiće se bolje jer ima izbora, a to ujedno znači i da radi na očuvanju i razvoju svog samopouzdanja.

Šta je frustraciona tolerancija i kako ona utiče na razvoj zdravog samopouzdanja?
Kako naučiti dete da kaže „ne“ ili pokaže saradljivost onda kada treba?
Kako učiti dete da se zauzme za sebe?
Kako učiti dete da izmeri kada treba biti tolerantan, a kada ne treba dozvoliti popustljivost u odnosima sa drugima?

To su neke od tema kojima ćemo se baviti na našem vebinaru “Razvijanje zdravog samopouzdanja i otpornosti na stres kod deteta” . Još uvek imate mogućnosti da nam se pridružite, a detalje za prijavu imate ovde .

Neke metode za proradu neuspeha, tj. frustracija sa mlađom decom? Od 18 do 24 meseca?

Na tom uzrastu kroz igru učiti dete o mogućim ponašanjima u frustrirajućim situacijama, kao i o emocijama.

Na primer uzeti omiljenu detetovu gračku i odglumeti da je igračka doživela neki neuspeh.

Glumite da je igračka ljuta i uvodite dete pitanjem: “Kako se igračka sada oseća?”, znači učimo decu da prepoznaju tuđe emocije. Pa zatim glumite da je igračka tužna i ponovite pitanje.

Možete nastaviti sa glumom i uvesti novi lik (npr. medu) u igru koji će da pomogne glavnom junaku da se bolje oseća tako što će ga učiti kako može da se ponaša, npr.: “Sad ću da ti pokažem nekoliko trikova da bi bio ponovo srećan”. Znači, meda govori glavnom junaku da kada oseća da je ljut može da uradi to (pa mu pokaže) ili ovo (pa mu i to pokaže) ili ono (i to mu pokaže).

Vremenom ta odabrana igračka koja “uči” (u našem primeru meda) može da vam postane i maskota koju možete da pitate za savet: “Hm, hajde da pitamo medu šta može da se radi u ovoj situaciji?” ili “Šta bi meda sada rekao da možemo da uradimo?”.

Detaljnije ćemo se baviti frustracionom tolerancijom i kako ona utiče na razvoj zdravog samopouzdanja na našem vebinaru “Razvijanje zdravog samopouzdanja i otpornosti na stres kod deteta” . Još uvek imate mogućnosti da nam se pridružite, a detalje za prijavu imate ovde .

Verujemo da imate još mnogo pitanja za nas i rado ćemo vam odgovoriti tokom vebinara „Razvijanje zdravog samopouzdanja i otpornosti na stres kod deteta“ ili zakažite individualnu konsultaciju:
– Konsultacije kod Nikoline zakažite na office@nikolinamil.com
– Konsultacije kod Manuele zakažite na kontakt@maminovreme.org