Mnogo mi je drago da imam priliku da vam predstavim Hrabru mamu Draganu koja se sa svojim roditeljskim izazovima bori u Sloveniji. Pozivam vas da je upoznate i zapratite, jer mnogo korisnih stvari ćete čuti od nje.
Uživajte u intervjuu.
Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.
1. Ukratko – ko si ti?
Ja sam Dragana Tica, majka troje dece, od milošte nazvanih Ljubičica, Radosna i DUŠAn, a tako ih oslovljavam i u tekstovima koje objavljujem na jednom svom malom privatnom projektu, blogu Tičice i Instagram profilu. Blog je svojevrstan e- dnevnik, koji želim pokloniti jednog dana svojoj deci, a jedna od misija koju pokušavam sprovesti tamo, s obzirom da nije samo za moje oči, je poput one koju ima i stranica Mamino vreme– podrška majkama i porodicama uopšte. Po obrazovanju sam diplomirani inženjer prehrambene tehnologije i doktor nauka za zaštitu životne sredine. Pokušala sam da se usavršavam u oblasti zdrave ishrane, ali mi ipak, priznajem, nije pošlo za rukom (dan traje i dalje samo 24h), barem ne formalnim putem koji vodi do diplome i mogućnosti zvaničnog rada u toj oblasti. Sertifikovani sam instruktor za masažu beba po IAIM programu i uskoro želim da podržim porodice i na taj način. Živim već devet godina u Sloveniji, tu sam i stekla doktorsko zvanje i pre svega, tu sam zasnovala porodicu sa svojim suprugom Gojkom, u jednoj ruralnoj sredini. Uklopila sam se, recimo, 85% ? Nekada dostižem i stotku, zavisi od dana.
Verujem u lekovitost osmeha i zagrljaja i vrrrlo često ih konzumiram. Negujem dete u sebi, najlakše uz svoju decu. Volim da učim, sve više od ljudi koji me okružuju. Ne umem da vodim površne razgovore niti da održavam takve odnose. Uporna, do tvrdoglavosti. Bivši perfekcionista (deco, hvala vam). Pravdoljubiva. Prijatelji kažu i visoko senzitivna.
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Svaki je dan izazov. Borba je neprekidna. Ponekad pomislim, kako se dobro nosim sa svim obavezama, dečijim potrebama, preskačem vešto prepreke na putu, a ponekad se samo saplićem i padam. Ovo drugo biva najčešće zbog umora (padanje na nos jelte) i nedostatka sna. Percepcija naspavanog oka je potpuno drugačija od onog kojem idu suze od nenaspavanosti. E, to sam naučila da prekinem na taj način što sve ostavljam po strani i ležem sa decom, nakon maženja i pročitane knjige, kao “kvočka” ih svo troje prigrlim i naspavam se, barem do sledećeg podoja ? Nešto me nisu ubedili lajfkoučevi, ali deca jesu, pružajući mi svakodnevno prilike za ostvarivanjem bolje verzije sebe. Nije fraza. Naučili su me da budem prisutna u trenutku 100%, da ne jurcam za sutra i da me ne vuče za rukav juče, jer zaista danas je sve što imamo i čime raspolažemo. Oni su mi u tom dostignuću bili najbolji treneri. Okoreli sam perfekcionista, ali bivši, isto zahvaljujući njima. Kao svaka majka berem brige i strahujem, ali dosta manje nego ranije, pa mi je važno da to napomenem u ovom odgovoru. Mnogo više verujem sebi i svojoj intuiciji, kada naiđe problem, ne zaranjam (više) u literaturu i ne visim na mrežama, već se okrenem sebi i razgovoru sa svojim suprugom. Verujem…
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
Reči, reeeči… verbalizam kao model kojem nažalost često pribegavam u vaspitanju. Verovatno je delom i nasledno. Ali da vežbam- vežbam. Dobila sam od mnogo iskusnijeg savet- zapisuj, sve zapisuj, ili ako nemaš vremena izgovaraj naglas, sebi samoj i tako ćeš vremenom uvideti jasnije greške koje praviš i ispravljati ih.
Moja deca su mala, mislim, toliko da sa sigurnošću mogu da kažem da je i dalje uticaj matice porodice pretežniji od uticaja društva. Kako rastu, tako se i izazovi menjaju, stižu novi, a dočekujemo ih negujući poverenje koje smo od prvih dana gradili sa svojom decom. To nema cenu. Nema laži (npr. da, vađenje krvi boli, ali jako malo i brzo prođe). Na to sam posebno osetljiva. Da li strahujem od nadolezećeg? Iskreno, da, pomalo. I tu se mora vežbati. Imam paranoični strah od krpelja. Na kraju, ipak, izazov zvani nedostatak vremena, žongliranje sa različitim obavezama majke, žene, domaćice i dečijim potrebama, htenjima.. nikako da vreme i ja pređemo na “ti”.
4. Tvoje MAMINO VREME.
Ponekad mi se čini da je precenjeno. Ili ja to sebi tako objašnjavam. Zašto? Pa mogli bismo tu recimo linearnu funkciju predstaviti kao zavisnost veličine maminog vremena od promenljive veličine Y, a to su godine deteta. Mama Ljubičicine vršnjakinje, ujedno majka petoro dece, mi je tokom prvog susreta nakon mog trećeg porođaja dala savet “Odklop” ili “Isključi se”, što je u datom kontekstu značilo, najjednostavnije rečeno, odbaci očekivanja, kao i ono gore pomenuto- budi prisutna u trenutku. Najviše iznurimo same sebe tim očekivanjima, ne uzimajući u obzir okolnosti u kojima se nalazimo. Ali, da ne lutam previše.. Mojih pet, što je često i dvadesetpet minuta je u tuš kabini, pred spavanje. Nikako ne ide sa mojom strukom zaštite životne sredine, ali taj vreo tuš je za mene jako vredan, bukvalno sperem sve brige tog dana sa njim. Neopisivo. Moje vreme je i vreme koje provodim sa decom. Kada pitam moju srednju ćerku kako mami puni baterije, ona učini sledeće- pomiluje me po obrazima, čvrsto zagrli, poljubi i nasmeje se od uva do uva. Ponekad potcenim lekovitost svežeg vazduha, pa me i mrzi, sve se nešto nećkam (a to sam zacrtala pod muss, svakodnevni), a kada izađem sa svo troje ili samo sa najmlađim, u kolicima, se preporodim… ali svaki put se vratim kući mnooogo bolje volje. Nepogrešivo pali. Muž i ja smo znali često da gledamo filmove noću, pa kako nam se porodica širila, tako se i ta učestalost smanjivala, ali eto, to je nešto što oboje volimo (iako, priznajem, neretko zaspim pre kraja). Kafa i razgovori sa prijateljcama. Organizujemo uvek tako da i deci bude lepo, da se druže, na bezbednom otvorenom ili zatvorenom prostoru i da mi za to vreme možemo malo da otvorimo dušu jedna drugoj. Trudim se da čitam, jer knjige mnogo volim, svuda ih sa sobom nosim, ali mi to i dalje teško ide zbog nedostatka vremena. Planiram da uvrstim vežbice u svoju svakodnevicu, kao što sam proletos uspela dva meseca, leđa su im odu pevala. Sve ovo, kad odem u Srbiju na odmor kod mojih, intenziviram i onda napunim i one rezervne baterije ?
I umalo da zaboravim, da napišem koliko samo uživam u dečijim predstavama, posebno lutkarskim, barem toliko koliko i one! Dok se dobrom organizacijom trudim da ne propustim i neka zanimljiva gostovanja iz Beograda za nas velike- predstave, koncerte. Par puta godišnje i meni je potaman ♥️
5. Pitanje prethodne mame: Od kojih svojih snova nećeš nikada odustati, a koji su se novi stvorili?
Kad izgovorim san, nekako mi zazvuči pretenciozno. Prva misao koja se pojavila jeste želja da naša deca izrastu u dobre i čestite ljude. I zaista smatram da svo vreme koje im posvećujemo bile “samo mame” ili “…i mame” je dragoceno, neprocenjivo. Oduvek sam se identifikovala sa vrednostima koja je moj posao nekako u svojoj misiji promovisao. Verovatno to baš i nije dobro. Ali eto, volela bih da se u budućnosti bavim poslom, koji će se uklapati u naš porodični ritam, da nikako ne trpe moja deca zbog njega, možda posao od kuće. Od jednih studija sam morala odustati, ali verujem da će se otvoriti novi put. A ako ćemo baš da pričamo o snovima, onda može jedna kućica na obali mora ?
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Svi mi zajedno sa našom decom pravimo uspomene, a na koji način ih beležite i čuvate od zaborava, pitam Vas sad?
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, porodični psihoterapeut, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org