Tokom predstavljanja terapije igrom, mnogi su me pitali da li je to isto što i radna terapija.
Nije isto, iako ima sličnosti.
Odlučila sam da pitam stručnjaka Jelenu A. Rajević, strukovni radni terapeut, diplomirani medicinar – fizioterapeut, da nam pojasni šta je to zapravo „Radna terapija“.
Ukoliko budete imali dodatna pitanja, slobodno pišite u komentaru.
U najširem smislu koncept radne terapije bazira se na korišćenju svrsishodnih aktivnosti kojima pomažemo osobi da bolje funkcioniše u svom najširem (celokupnom) okruženju. Primena radne terapije u praksi počiva na širokom dijapazonu znanja i vladanju veštinama praktičnog rada, kao i na otvorenosti za učenje novog, tj.na onome što nazivamo „doživotno učenje“.
Tretman sve dece u radnoj terapiji odvija se kroz igru, rad i komunikaciju. Od ključnog značaja je aktivno učešće deteta u tretmanu. Samo ono što samo dete uradi ima nekog značaja za njega. Karakter aktivnosti i uslovi u kojima ih izvodi jedino mogu da donesu neke benefite detetu. Terapeut je tu da mu to omogući, usmerava ga, motiviše i štiti. Uvek se polazi od razvojnog uzrasta kao orijentira za određivanje koji je sledeći stadijum razvoja i koje su to aktivnosti kojima može da se stimuliše dalji razvoj i zadovoljenje potrebe deteta.
Osnovna aktivnost svakog deteta je igra. U životu deteta ne postoji ništa ozbiljnije, neminovnije i važnije od igre. Za dete je igra način života i integracije sa spoljnim svetom, koji mu omogućava da doživljava radost, obogaćuje znanje o sebi i svojoj okolini. Objedinjuje fizičko kretanje i emocionalno stanje. Igra je aktivnost deteta, kroz koju ono usavršava svoju motoriku, intelektualne funkcije i uspostavlja svoje društveno ponašanje, jednom rečju formira ličnost. Pri osposobljavanju dece igra je okosnica u radnoj terapiji i nema alternativu kao što to nema ni u životu deteta.
Terapija radom koristi različite tehnike u cilju suzbijanja patoloških obrazaca pokreta, uspostavljanja i koordinacije normalnih obrazaca, pokreta i stimulacije različitih psihomotornih i senzomotornih sposobnosti. Cilj radne terapije je da dete iskoristi maksimum svojih potencijala kako bi bilo što samostalnije ili da uz što manju pomoć obavlja aktivnosti svakodnevnog života, kao i druge aktivnosti.
Terapija se sprovodi kroz niz aktivnosti odabranih isključivo na osnovu kalendarskog uzrasta, sposobnosti deteta, i njegovih interesovanja. Osim obučenih članova tima i porodica je uključena u procesu sprovođenja radne terapije, jer su roditelji ti koji koji najbolje poznaju svoje dete, njegove potrebe, želje i interesovanja. Svaka aktivnost mora biti dobro isplanirana, stručno vođena, i izvodi se postepeno, od jednostavnijih ka složenijim radnjama. Spektar veština je jako veliki i daje brojne mogućnosti u radu. Svaku aktivnost koju dete savlada na njega utiče pozitivno, naročito ako za savladanu aktivnost postoje reči hvale.
Osim na poboljšanje kvaliteta života i svakodnevnih aktivnosti radna terapija utiče na : poboljšanje finih motornih pokreta i koordinacije, osamostaljivanje i samopomoć (lična higijena, oblačenje, ishrana, kretanje, ispunjavanje obaveza..), korigovanje neodgovarajućih oblika ponašanja (pisanje i razgovor o osećanjima tuge, besa, itd.).
Fotografije su preuzete sa intereneta.
NAPOMENA: Tekst je autorsko delo, što znači da je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Preuzimanje teksta ili dela teksta je moguće isključivo uz moju pismenu dozvolu.
Tekst uredila Manuela Kamikovski
