Prija mi da čitam o čemu Hrabra mama Lana piše.
Volim njene kratke poruke (ili „pouke“) koje „izbacuje“ i podstiču na razmišljanje. Znate one naizgled tako jednostavne, a zapravo vas protresu iz korena?
Poželela da je upoznam i mnogo mi je drago da se Hrabra mama Lana odazvala pozivu i sa nama podelila svoje roditeljske izazove (ali i još mnogo, mnogo toga).
Uživajte u intervjuu. Vredi izdvojenog vremena!
Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.
1. Ukratko – ko si ti?
Ja sam Lana Krapež, ukratko: mama entuzijasta.
Imam jednog dečaka (5 i po), jednu devojčicu (3 i po), i muža jedinca. Porodica mi je pokretač, inspiracija, motiv, i važnija mi je od svega.
Po obrazovanju sam diplomirani filolog, a ljubav prema pisanoj reči navela me je da stvorim jedan topli virtualni kutak za sve one koji život i roditeljstvo posmatraju sa pozitivne strane. Tako je nastao blog www.lanawrites.com koji predstavlja kolaž slika iz svakodnevnog života jedne nesavršene moderne mame, koja se često vraća starim vrednostima, kao parametrima za uspešno majčinstvo. Uglavnom se bavim uobičajenim pitanjima i problematikom roditeljstva i porodičnih odnosa, trudeći se da pružim adekvatne i realne odgovore, kao i proverena rešenja.
Želja mi je da svoj lični doživljaj sveta pretočim u knjigu, tačnije roman sa motivacionom tematikom, namenjen svim generacijama.
Volim prirodu, sunčan dan, suze smejalice, zvuk gitare, pecanje, dupli čizburger, bosonogo leto na reci, mirišljave sveće, i one svakodnevne, naizgled obične trenutke sreće koji nam oplemenjuju život i daju kolorit našim uspomenama.
Budući da me je Manuela prepoznala kao Hrabru mamu, potrudiću se da opravdam ovu titulu iskrenim i krajnje ličnim odgovorima, sa nadom da će biti od koristi nekoj mami koja se bori sa sličnim izazovima.
Jer ko može mamu bolje razumeti i podržati od druge mame?
Hvala Manueli na poverenju, i podsećanju da nismo same. ❤
Možete me pratiti na instagramu ili FB stranici: @lanapise, ili direktno posetiti blog na adresi: www.lanawrites.com
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Najveći izazov koji sam uspela da prebrodim bio je nesigurnost, odnosno nedostatak samopouzdanja, ali onog majčinskog.
U početku su me samo zbunjivale sve one radionice na kojima sam bila, pročitani tekstovi, knjige, blogovi, i beskrajni saveti. Ništa me od toga nije zaista pripremilo za ulogu mame, niti mi je pomoglo da prebrodim nesigurnost. Sada naravno znam da takva priprema nije ni moguća, jer je majčinstvo osećanje koje se ne može razumeti dok se ne doživi i oseti. I što sam više tražila pomoć i verovala drugima, manje sam verovala sebi i svom osećaju, sve više gubeći samopouzdanje, i dopuštajući strahu da me blokira.
Činilo mi se da se svi bolje snalaze od mene i imala sam utisak da nemam pojma šta radim, a niko mi nije rekao da je to sasvim uobičajeno osećanje za jednu novorođenu mamu. Taj osećaj me je boleo, rušio mi samopouzdanje, uticao na raspoloženje, i povećavao potrebu za tuđom afirmacijom. Mislila sam da sam jedina, a sada znam da nisam.
Bilo je potrebno vreme da bi se svi hormoni vratili na svoje mesto, pa da postanem opuštenija u svom novom svetu i telu, i da steknem malo sopstvenog majčinskog iskustva i staža, kako bih se konačno osetila komforno u novoj ulozi.
I tek tada sam uspela da shvatim da niko ne može biti bolja mama mojoj deci od mene same. Niko ih ne može bolje osetiti i poznavati. Niko ih ne može više voleti, ili im više od mene želeti dobro.
Ova vremenom stečena samouverenost, naravno nije izbrisala potrebu da se razvijam i radim na sebi kao roditelju, već mi je samo pomogla da lakše razlikujem žito od kukolja u moru kontradiktornih informacija, i da naučim da izaberem odgovarajuće žito za našu porodicu.
Nije svaki pristup roditeljstvu odgovarajući za sve. Ustvari, ja kombinujem različite pristupe, i stvaram svoj lični majčinski izraz.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
Svest o tome da deca uče po modelu, i da sam im glavni uzor upravo ja, dovela me je do novog izazova sa kojim se i dalje borim, zvanog pritisak, ili konstantna samokontrola.
To je osećaj da nemam pravo na grešku. To je neprestani pritisak da budem savršena, iako nisam. Da odreagujem uvek kako bi trebalo, a ne kako se osećam. Da neke stvari prećutim uprkos sebi, a da one koje bih radije prećutala ipak podelim sa drugima, kako bih bila dostojan uzor deci i sopstvenim primerom im pokazala da je dobro biti transparentan i iskren. Prikrivanje svojih strahova, zarad izgradnje njihove neustrašivosti, i stopiranje svog “kukavičluka” radi njihove hrabrosti. Biti stabilno i neuplakano rame za plakanje u trenucima u kojima mi se baš plače. Biti hrabra kada nisam, raspoložena kada mi nije ni do čega, a nasmejana i kada sam tužna. Ostati vedra i razigrana čak i u PMS-u kada bih najradije sakrivena u samoći smazala celu čokoladu od 300g, a ne organski zeleniš koji se krčka na šporetu.
Odreagovati pravilno na sve dečije bubice i razvojne faze, koje ne samo da pomeraju granice, već urušavaju temelje moga strpljenja.
A ovo, inače, pišem kao osoba koja je flegmatik i koju nije tako lako izvesti iz takta. E pa, mojoj deci to neverovatno dobro polazi za rukom. A samokontrola je tu da me otrezni, kada osetim da gubim kontrolu, a povremeno i zdrav razum.
A kao šlag na tortu, uvek dođe i preispitivanje, i samo-preslišavanje po sistemu da li sam dobro postupila i odreagovala, ili ne.
Ma muke žive. ?
4. Tvoje MAMINO VREME.
Od kada sam mama, moje vreme teče “dok anđeli spavaju”. Jedino sam tada sasvim slobodna, mirna i skoncentrisana na sebe, svoje potrebe i želje. Bilo da je to ona malo pre spomenuta čokolada, dobar film, knjiga, pisanje, kreiranje sadržaja i uređivanje bloga, zajedničko vreme sa mojim dragim, ili onaj preskočeni prošlonedeljni pedikir.
Jedno je sigurno: uloga mame pretvorila me je u noćnu pticu.
Dogodi se da i tokom dana ugrabim malo vremena za sebe, koje volim da provedem u bioskopu, šetnji, druženju. Ima dana i kad mi običan odlazak do supermarketa posluži kao ventil.
Ali samo mi noć donosi potpuni smiraj, spokoj i omogućava mi da se resetujem, budem potpuno svoja i napunim se energijom za sledeći dan, koji počinje veoma rano, sa prvim zracima Sunca, i sanjivim, ali veselim cvrkutom mojih blesavih ptića.
5. Pitanje prethodne mame: Kako se bori sa onim čuvenim NE i sa besom kod dece?
Prvo dobro procenim da li je situacija vredna borbe, ili nije. Iskreno, nekada se borim, a nekada se predajem. Moram reći da sve zavisi od okolnosti koje su dovele do tog “Ne”. Smatram da nije svako “Ne” loše, naprotiv. Nastojim da ispoštujem dečije želje i uvek im dajem mogućnost da sprovedu svoju volju kada smatram da to njihovo “Ne” ne može da im škodi. Tada ih puštam da isteraju svoje, kako bi gradili samopouzdanje. To se, na primer, odnosi na povremeni izbor hrane, odeće i obuće, slobodnih aktivnosti, i one situacije u kojima zbog svoje stidljivosti ne žele nekome da se jave ili pokažu emocije, ili kada sa nekim odbiju da dele igračku, i sl.
Sa druge strane, kada se radi o nečemu veoma važnom, kao što je pitanje bezbednosti, zdravlja ili prevelikog rizika po dete, (kao na primer, vezivanje sigurnosnog pojasa, pretrčavanje ulice, odbijanje inhalacije ili sirupa kada su bolesni), postajem beskompromisna, i uporna do kraja. U početku pokušavam da približim i objasnim detetu posledice njegovog negodovanja, pokušavajući da ga olabavim i pridobijem na svoju stranu. Ukoliko i dalje ne posustaje, a stvar je ozbiljna, tada uradim po svom, pa kasnije kada se strasti smire, iznova objašnjavam zašto je do nečega moralo doći, odnosno zašto se nešto moralo učiniti. Uvek se trudim da komunikacijom sve rešim, a način komunikacije zavisi od uzrasta deteta.
A što se tiče besa, obično se prvo zapitam šta je okidač. Prema mom ličnom iskustvu, najčešći uzroci besa su glad, nedostatak pažnje, razdražljivost, bolest, umor, neispavanost, i previše spoljnih nadražaja. Kada su neki od ovih faktora okidači, lako je pronaći rešenje, mada je nama roditeljima jako teško da zadržimo prisebnost i samokontrolu, koju sam već spominjala kao jedan od najvećih izazova.
Kada je bes u pitanju, zagrljaj je uvek dobra ideja, jer smiri dete pre nego što se upustite u dijalog. Takođe pomaže strpljenje, smirenje situacije, pokazivanje razumevanja za dečija osećanja, i naravno dijalog.
Sve u svemu, to je jedan ozbiljan trening živaca.
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Ideja za 3 jednostavna jela za ručak, koje sva deca vole. (A da nije pizza ? )
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, porodični psihoterapeut, praktičar terapije igrom, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org
