Mnogo sam srećna kada upoznam divnu Hrabru mamu koja izazove koristi kao „pokretače“ za lični rast i razvoj. Jedna takava mama je i divna Hrabra mama Sanja koju sam imala čast da ugostim na svom blogu.
Uživajte u intervjuu i počnite da je pratite (ako do sada niste)!
Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.
1. Ukratko – ko si ti?
Sebe bih ukratko opisala kao veliku maštalicu i sanjara koji sve snove voli da odsanja na javi. Većinu želja koje sam jako želela sam i ostvarila. Uvek započne zamišljanjem u tom trenutku potpuno nerealne stvarnosti i čini mi se da što je češće proživljavam, tako mozak počninje da upoznaje zagonetku i nalazi rešenja koja se projektuju i u stvarnosti. Verujem u jednu rečenicu iskreno – Kakve su ti misli, takav ti je život. Od nas samih zavisi veći deo naše sreće. Put nije uvek pravolinijski i lak, ali je uvek vredan truda i rada na sebi kako bi uspeo da dođeš do kraja puta, odnosno do cilja. A kako ćeš prepreke na tom putu gledati, zavisi isključivo od tebe samog – kao izazov i novu lekciju u životu ili kao nerešiv problem koji ti samo zadaje glavobolju.
Oduvek sam sebe videla kao majku i veoma uživam u svakom trenutku majčinstva, onom lepo i onom manje lepom. Svaki na svoj način gradi naše odnose i ono što jesmo.
Mama sam jedne dinamične Blizančice i uskoro jedne Lavice. Sudeći po pokretima u stomaku, biće to pravo jedno malo borbeno biće. 🙂
Supruga sam ništa manje izazovnog Blizanca koji mi je najveća podrška i moja stena.
Pokrenula sam blog Mommy To Go i instagram profil @mommy.to.go kako bih svoju ljubav prema pisanoj reči mogla da podelim sa svima, ali, takođe, kako bih zajedno sa svim divnim mamama koje me prate i koje pratim delila iskustva i savete i zajedno sa svima rasla, edukovala se… Sve je lakše kada znate da niste sami i jedini na ovom svetu koji prolazi kroz neke teškoće.
Takođe, pokrenula sam i You Tube kanal Mommy To Go na kome čitam knjige za decu, nisu klasične audio priče, već vi zajedno sa svojim mališanima možete da uživate u divnim ilustracijama i da čitate sa nama.
Od manje bitnih informacija, zovem se Sanja Kovačević. Diplomirani sam master filolog, a u „slobodno vreme“ sam zaposlena u drugoj priči, kompaniji koja trenutno pruža najveću podršku mamama i porodicama, neki je znaju i kao Vip mobile. 🙂
I za kraj podelila bih sa vama kako me je moja kuma opisala, mislim da je stvarno to najkraći i najbolji opis mene:
„Baš razmišljam kako bih objektivno sklopila sve ono kako te doživljavam. Ti si mi spoj svih pozitivnih krajnosti – odgovorni zvrk, veselo dete, zaljubljena devojčica, ambiciozna devojka, odgovorna mama, uvek podjednako raspoložena za smeh, kafu, šetnju, ali i za ozbiljan razgovor i praktičan savet.“
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Mislim da me roditeljski izazovi tek čekaju. Mada, moram da priznam da je celo ovo putovanje krenulo veoma izazovno, to je stvarno prava reč.
Teodora nam od prvog dana priprema iznenađenja. Kada se rodila, nije zaplakala, ali se zato svakog dana iz petinih žila trudi da to nadoknadi.
Kako nije sve počelo idealno i filmski, tako je moja briga od prvih dana dobila malo veće razmere. Trudim se da ne postanem roditelj helikopter, da je pustim da istražuje svet, da skače po baricama, da se isprlja, da juri bube, voli životinje, puzi po šetalištima, a sa druge strane da ne budem previše popustljiva za neke bitne stvari.
Više od godinu i po dana nismo spojili više od dva sata u kontinuitetu da spavamo. Priznajem, u nekim trenucima me je izbacivalo iz takta što ne spava, bila sam i ljuta, i besna, i neraspoložena, i plakala noćima. Onda sam rekla sebi da ne radi ona to namerno i da treba da mi imponije što joj moj dodir i zagrljaj pružaju utehu i oslobađaju bola i nemira koji je noćima muče. Mi smo okrivili ozloglašene zubiće za to. I od tog trenutka šta god da se desi, krivimo zubiće. Tea je danas malo nervoznija, kmezi za svaku sitnicu, mora da je muče zubići. Nije htela uopšte da sisa, baš malo, mora da je muče zubići. Ceo dan je tražila da mi bude na rukama, ma sigurno su zubići. Ne znam šta je sa njom danas, nemoguća je, 100% su zubići.
I danas je nešto nervoznija, još joj petice nisu izbile, možemo još neko vreme da se „vadimo“ na zubiće.
P. S. Odaću vam jednu tajnu – kad je počela da spava celu noć bez buđenja, još nekih mesec dana sam se budila da proveravam da li je sve u redu. A prvih nekoliko dana mi je neverovatna falila, pa sam je, iako nije tražila, uzimala iz krevetića i prebacivala u krevet kod nas da spava sa nama.
I pomenuću samo još jednu situaciju, zapravo jedan od emotivnijih perioda u mom životu, a to je prestanak dojenja. Nakon 14 meseci, morale smo iz zdravstvenih razloga da prestanemo sa dojenjem. Mučio me je osećaj krivice, neopisiva tuga, kao da izdajem to malo, najdraže biće. Podrška supruga u tim trenucima mi je mnogo značila. Zato ne isključujte tate iz svakodnevnih izazova, ako im ne pokažemo da nam je teško i da nam je potrebno da zajedno prolazimo kroz sve faze i fazice, neće moći ni oni sami sve da isprate. Ono što je nama očigledno, oni ni ne primete, ali nije da ne žele da učestvuju ravnopravno, samo je potrebno nekada ih usmeriti.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
Teodora veoma dobro zna da se izbori za ono što želi, sada veoma intenzivno ulazimo u fazu tantruma, a ja malo strahujem od toga hoću li moći da zadržim strpljenje i pomognem joj da i tu fazu izgura uz našu poršku. Pomaže mi da sebi ponavljam da je to samo faza i da će proći i da osvešćujem u sebi činjenicu da je i njoj teško, verovatno i teže nego meni i da sam upravo ja ta koja treba njoj da bude podrška i ruka za spas, a ne dodatni okidač za stres.
Sada je pripremamo za novog člana porodice i veoma bih volela da uspem da uspostavim balans i ne zapostavim nijednog člana porodice.
Sve zvuči lako kada se čitaju literature i slušaju saveti, ali stvarnost je malo drugačija. Volela bih da nikada ne prestanem da radim na sebi kako bih postala što bolja verzija sebe na koju bi one zaista želele da se ugledaju. I kako bih na pravi način mogla da ispratim sve uspone i padove koji nas čekaju.
Biće tu spoticanja i grešaka, ali smatram da je veoma bitno da ne zatvaramo oči već da se trudimo da učimo na svim tim greškama i koliko god možemo da ih u budućnosti ne ponavljamo.
4. Tvoje MAMINO VREME.
Kopajući po nekim kutijama sa uspomenama iz mlađih dana, naletela sam na tinejdž časopise. Uzela sam da prelistam jedan od njih i zapala mi je za oko rubrika „Pitanja i odgovori“ i pitanje jedne zabrinute devojčice. Obratila se časopisu jer misli da njena mama gubi mentalno zdravlje – stalno je napeta, viče, ne sluša/ ne čuje kada joj se neko obraća, pravi od sebe žrtvu – „za sve sam vam ja kriva“ i slične situacije. Malo sam se zamislila nad ovim i shvatila kako lako možemo da upadnemo u ovo „ludo stanje“ ukoliko zapostavimo sebe i svoje potrebe. Od tog trenutka sam malo više pažnje posvetila svom zdravlju, negovanju hobija koji su me ispunjavali pre nego što sam postala mama (pokrenula sam blog kako bih pisala, idem bar jednom u nekoliko meseci u pozorište, bioskop, na koncert, pročitam jednu knjigu mesečno, uživam u muzici…), prestala sam da odbijam pozive drugarica i bez griže savesti izlazim da se vidim sa njima. Nekada dozvolim sebi da izađem u šetnju sama sa sobom i uživam u svom društvu. Shvatila sam da mi niko neće zameriti što sam srećna mama koja vodi računa o sebi. Svi ukućani su raspoloženiji, porodična atmosfera zdravija, a deca će, nadam se, imati primer kako da vole i cene sebe.
5. Pitanje prethodne mame: Kako je biti pionir u blogosferi, gde sada ide …?
U blogosferu sam ušla veoma naivno i ne razmišljajuči u kom pravcu će se odvijati. Kao što sam već pisala, cilj je bio da imam hobi i nešto van porodičnih obaveza što me ispunjava. Međutim, blogovanje mi je zaista otvorilo mnogo novih vrata – pored toga što sam upoznala mnogo divnih, ambicioznih, preduzimljivih ljudi sa kojima sam svakodnevno u kontaktu, kroz blog sam pokrenula i postala deo različitih projekata i edukativnih seminara što me dodatno ispunjava jer se jedan deo mog bića celog života bavi edukacijom, za to sam se zapravo i školovala. 😀 Takođe, otkrila sam razna grane Online poslovanja koje me interesuju i kojima bih volela da se bavim, pa sam se posvetila i učenju, pohađanju seminira…
Ono u čemu se ne snalazim i što još nisam počela da praktikujem jeste to što novo vreme zahteva i nove metode, u blogovanju konretno je to sve veća zastupljenost prikazivanja baš svakog trenutka života iz svakodnevice i veća potražnja i prisutnost umesne reči umesto pisane, odnosno video sadržaja.
Volim da pišem, volim da pričam, ali uživo, nisam se još uvek pronašla u sferi snimanja onoga što bih volelala da kažem i konstantnog izbacivanja svojih snimaka, ali to sam samo ja.
Nadam se da će pisana reč bar još neko vreme imati neku vrednost, a do tada ću se potruditi da napravim korak više i izađem iz svoje zone komfora.
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Šta nisi znala, a volela bi da si znala pre nego što si postala mama?
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, porodični psihoterapeut, praktičar terapije igrom, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org
