Ovo bi mogla biti priča o besu koji je odlučio da radi na sebi i uspostavi svoj unutrašnji mir.
Pođem ti ja sa mlađim detetom u pohod „prikupljanja dokumentacije po javnim ustanovama“. Svesna da je taj pohod dovoljno izazovan i za odrasle, unapred osmislim plan kako da najbrže obavimo ono što nas čeka – gde da se parkiramo, gde prvo da idemo, kako zabaviti dete tokom čekanja. Zadovoljna svojim planom i mentalnom pripremom da će mi za tri papira trebati nedelju dana – krećemo u „lov na papire“.
Sve je išlo po planu. Parking, jedan zadatak obavljen, idemo na drugi.
Znate one situacije kad vas pošalju na jednu adresu, a zapravo treba na neko treću, a obraćanje je pasivno-agresivno pa sve kroz zube? E tako je i nama bilo, ali i dalje imam utisak da je sve onako kako sam i zamislila.
Stižemo na to mesto gde su nas poslali. Uf, šalteri i zahtev da se uzme broj da bih postavila pitanje, a nisam ni sigurna da je to pravo mesto. Odlučim da pitam zaposlenu osobu za šalterom da li sam na dobrom mestu – pre nego što uzmem broj. Stojimo pored šaltera i čekamo da „teta iza šaltera“ završi sa starijim parom, pa da pitam. Ne mogu vam dovoljno dočarati i opisati moje iznenađenje!!!
Da budem iskrena, prišla sam sa predrasudom da su sve „tete iza šaltera“ slične i da moje ponašanje neće uticati na njihov pristup meni. Moja priroda i uverenja su takva da uvek pristupam ljubazno i uz uvažavanje sagovornika. Ukoliko neko krene „đonom“ i vrlo agresivno mi se obraća, razmislim o tome šta mi je cilj i šta mi je trenutno važno – da li da obavim zadatak, da zaštitim sebe i svoju ličnost, naučim dete da postavlja granice u odnosu na druge ljude i ne toleriše agresivnost i nasilje? Mislim da se sve može reći uz uvažavanje i sagovornika, samo je bitan način!
I da se vratim na „tetu iza šaltera“. Prilazim, mentalno pripremljena na odbijanje ili slanje na „drugu adresu“, kad gle iznenađenja! Teta nam se nasmeje i kaže: „Na dobrom ste mestu i vama ne treba broj!“. Bilo mi je drago da i dalje postoje i ovakve „tete iza šaltera“ koje svaku stranku dočekaju sa osmehom. Pretpostavljam da je ova teta shvatila koliko joj je obavljanje posla lakše ukoliko uspostavi prijatnu komunikaciju sa većinom ljudi koji dolaze (a dolaze do nje jer su nezadovoljni i/ili zbunjeni i traže odgovore).
I tako zadovoljna da sve „ide po planu“ i iznenađujuće brzo (ostalo je da prikupimo još jedan papir), uputimo se ka poslednjem odredištu. I tamo sve ide iznenađujuće brzo – nema reda, svi opušteno popunjavaju neke prijave i red za plaćanje ide relativno brzo. Počnem da se veselim da ću sve obaviti istog dana.
ALI!
Izvor fotografije je ovde
Pauza od pola sata. Pitam se zašto se ovo dešava kad treba „samo“ da uplatim taksu i pokupim poslednji papir? Pitam tetu da li bi prihvatila moju uplatnicu da ne čekamo pola sata, ali dobijem odgovor – onako „kroz zube“: „Pauza je do 11“. U momentu sam se naljutila i kreću optužujuće misli – ko je ona da nas tako odbije pa vidi da sam sa malim detetom, kako može tako hladno da nas odbije, ona je sigurno zaboravila kako je to čekati… Pa ona je tu zbog mene!
A šta se zapravo desilo? Žena ima pravo na pauzu! Ima pravo da ispoštuje svoje granice. Ona je samo branila svoje pravo, ali na neadekvatan način. Tada sam, zapravo počela drugačije da razmišljam o „tetama iza šaltera“. One su naučile da namrgođene mogu da izbegnu mnoge neprijatne situacije i da tako zaštite svoja prava. Imam razumevanje za ove žene, ali ne opravdavam agresivno ponašanje.
Desilo se i to da sam previdela veliku verovatnoću da će nas u tom periodu prepodneva negde „dočekati“ pauza, ali ona prava koja je jasno istaknuta na svim vratima i šalterima. Ali sam tako naučila da „ubacim“ i stavku pauza u svoje buduće planove posete javnim ustanovama.
Ovu priču delim sa vama jer pretpostavljam da ste i vi imali bar jedno slično iskustvo kao gore opisano. Čini mi se da je taj bes koji osetiš u tim situacijama zapravo reakcija na sopstveni doživljaj da si nemoćan, da te ne poštuju i ne uvažavaju. Toliko je to osećanje jako da imaš utisak kao da te skroz obuzme i „zarazi“ ceo tvoj dan lošim raspoloženjem. Baš poremeti unutrašnji mir!
A zapravo bi nam bilo mnogo lakše kada ta odbijanja ne bi doživeli lično jer smo „jedna od mnogih stranki“ koje tog dana posete „tetu iza šaltera“. Mislim da bi nam bilo lakše kada bi nasmejani prilazili šalteru i uz osmeh rekli „Dobar dan“ jer i ta teta je ljudsko biće i ima svojih briga o kojima trenutno nema vremena da misli (kao mi koji smo, čekajući u redu, imali par minuta da budemo sa svojim mislima).
Zapamtite, svako ima svoj način kako se nosi sa osećanjem besa i ljutnje i to je prihvatljivo. Ono što je neprihvatljivo je nasilje u bilo kom obliku!
Današnji dan me je naveo da se zapitam zašto se ima doživljaj da je agresivnost najsigurniji način dolaženja do željenog cilja i kako se izboriti sa FT1P obrascem? Pitam se kako ponovo vratiti u modu misao da „lepa reč i gvozdena vrata otvara“? Imate li vi neku ideju?
P.S. Zapitajte se šta učite dete – kako da se ponaša u situaciji iz teksta? Razmislite da li je ono što mu govorite saglasno sa onim kako se ponašate u opisanim situacijama.
Autor: Manuela Kamikovski, mama, dipl. psiholog, porodični psihoterapeut, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org
Napomena autora: preuzimanje teksta moguće samo uz dozvolu autora.