Rad ove Hrabre mame Milice pratim već duži period i svaki put me iznenadi svojom kreativnošću, ali i upornošću da ostane dosledna sebi i svom stilu. Šta je to korisno izdvojila za nas pročitajte u tekstu ispod.
I još nešto: ova mama voli da piše pesme i rizikovaću da tekst bude malo duži, ali vredi pesme koju ću ubaciti ?.
O čemu su sve do sada pisale Hrabre mame pročitajte klikom ovde.
Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.
Milica Milošević-Meseldžija (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)
1. Ukratko – ko si ti?
U poslednjih sedam godina ja sam mama. Srećna mama. Ponosna mama. Neispavana mama. Mama u akciji. Mama plavooke sedmogodišnje Mione i trogodišnjeg nemirka i radoznalka Miluna. Po struci sam diplomirani menadžer marketinga, a po vokaciji pasionirani kreativac, rukotvorac, ljubitelj pisane reči, stihoklepac, fotograf amater, zagovornik reciklaže i borac za zdravu životnu sredinu. Autor bloga ’’O tome vam pričam’’, inspirativne Instagram stranice istog naziva i kreator svih rukotvorina na Fb stranici ’’Wonderland by Milica’’.
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Mogu slobodno da kažem da mi je odvikavanje jedan od roditeljskih izazova, sa kojim sam se, u nekoliko slučaja, izborila više nego uspešno.
Iako sam bila i ostala svesrdni ambasador dojenja, ovaj blažen čin, kad tad morao je da se privede kraju, a u našem slučaju oba puta je sve proteklo idealno, bez patnje i osećaja nedostatka. Ili sam, igrom slučaja, odabrala pravi trenutak ili su deca bila dovoljno velika da shvate stanje stvari, uglavnom, ovaj proces odvikavanja završio se najbolje moguće. Moje starije dete je u majčinom mleku uživalo 18, a mlađe 21 mesec.
Za razliku od dojenja, da odviknem svoje mlađe dete od cucle, nije mi bilo nimalo lako. Prvo dete je uopšte nije koristilo, pa mi je nedostatak iskustva na ovom polju otežavao situaciju. Cucla je u ranim danima znala da bude od izuzetne pomoći, da umiri, uspava dete,… Kako je mališa rastao, bivala je sve manje potrebna. Ali meni, tj. nama, roditeljima. Detetu je bila sve na svetu! Kad god bi se setio nje ili je ugledao u svojoj blizini, morao je da je stavi u usta. A onda je tokom igre ispuštao po nameštaju, podu, pa je opet stavljao u usta i nesvesno stvarao idealnu podlogu za prikupljanje bakterija. Kad god je u ustima imao cuclu, on je bio odsutan, pospan, bukvalno polusvestan.
Pokušavali smo sve i svašta kako bi je se rešili. Govorili da je grozna i prljava, sakrivali je, pa izjavljivali kako smo je izgubili, a potom bi nastupali nervoza i plač i mi bi mu je, totalno nemoćni, vraćali. Ma koliko ova moja izjava delovala smešno, znam da će me roditelji čija su deca koristila cuclu, totalno razumeti.
A onda je, igrom slučaja, jedan interesantan događaj učinio da cucla bez ikakvih poteškoća ode u prošlost. Naime, kako živimo u kući, igra u dvorištu nam je, tokom lepih dana, omiljeni vid aktivnosti. Cucla je i tu bila verni pratilac. Dečkić je, tokom igre, bio odložio na stepenik, a onda su na scenu stupili mravi! Četa mrava okupirala je celu cuclu! Kada sam videla šta se desilo, brže bolje sam krenula da je bacim. Naravno da smo imali rezervnu! ? Ali, u poslednjem trenutku mi se upalila lampica. ’’Pa ovo može biti odličan šlagvort!’’, pomislila sam u sebi. Potom sam Milunu pokazala njegovu ’’drugaricu’’. Prostudirao je s punom pažnjom. Ponudila sam mu da je stavi u usta. Naravno da nije hteo.
Od tada, cuclu pomenuo nije. Ma kao da je nikada nije ni koristio. Tada je bio star dve godine i 3 meseca.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
Borba za red u kući počela je onda kada su moja deca malo poodrasla. Od kada fino znaju da se zaigraju, ali boga mi i da iza sebe ostave stanje ’’a la atomska bomba’’! U našoj kući igračke su na sve strane. Od njih nema gde da se sedne, probijanje kroz prostorije u kući je otežano,… Preti često i opasnost da tokom jela neka igračka ne zaluta u usta umesto hrane!
Ma probala sam sve! I da igračke dislociram u podrum, svedem ih na najmanju moguću količinu, da budem stroga, da kažnjavam decu kada neće da ih sakupe, ali na kraju sve bude uzalud. Moji mališani su, elem, jako kreativni, pa se fino zaigraju i sa stvarima koje nisu igračke, pa iako igračaka nema, lom u kući je zagarantovan! Često izgleda da nam je kuću zaposelo neko čudovište i urnisalo je celu. (Tim povodom je napisala pesmu „Čudovišta ipak postoje“ i možete je pročitati ispod ovog odgovora.)
Po svemu sudeći, ovakvo stanje stvari trajaće još nekoliko godina, dok deca još malo ne porastu. Ne znam, možda postoji neka caka da ova borba bude efikasna i laka? Ja je, nažalost, ne dešifrovah! ☹
Da čudovišta ipak postoje, o tome vam pričam.
Naše čudovištance, Bumbalo mu ime,
navodi me na ove stihove i rime 🙂
Ono ima tri para ruku i od federa jednu nogu
i u našoj kući okupiralo je dečiju sobu.
Oči su mu i spreda i pozadi,
ali smo se uvek pitali šta će mu oke i na ušima,
gde sa njima gleda, šta sa njima radi?
Najviše ga se plaši mama, tj. ja,
pa mu dadoh još jedno buuuuaaa ime – Havarija!
Klinci ga se ne boje
već sa njime straaaašne planove za demoralisanje dečije sobe kroje
i zajedno u paketu postižu da im soba, po neurednosti, bude prva na tapetu!
Petogodišnja seka saveznik mu pravi,
pa bumbanje ne želi da mu kvari,
već lom podržava do srži
i kada soba treba da se sređuje uvek se na distanci drži.
A maleni jednogodišnji bata pajtaš mu od prvih dana,
dečija soba mu omiljena kućna strana,
kad u nju svojim nesigurnim korakom kroči
od zadovoljstva počne da skiči, a od radosti mu se zacakle oči.
I što je za mamu još neshvatljivije,
u takvom rusvaju aktivnosti dečijeg sveta su mnogo zanimljivije!
Od milošte im Bumba zvani vršlja sobom tokom noći, širi kuršlus od ponoći,
a ranom zorom eto i od malenih drugara podrške i pomoći.
Ja se njega bojim, zimskog mi kaputa,
jer često i po drugim sobama u kući zaluta.
Kako mu bujna kosa, luda k’o struja, na brojne oči često pada,
Bumbalo se zanese i obnevidi pokatkada
pa kroči i van sobe u kojoj vlada.
I eto sreće, eto mu posla tada,
on se ljudi, federaste mu noge, o urednost spotiče,
njega ona u srce dotiče!
A mamu i tatu duša zna da zaboli
kada im se zalutala kockica pod nogu promoli,
kada posle napornog dana nemaju gde sesti,
kada im naše kućno strašilo brojne neuredne podvale smesti.
I ma koliko se trudili da iz kuće dobije šut kartu,
podmićivali ga krofnama i šnenoklama,
usisivačem i kantom za đubre ga plašili,
nismo uspeli da sprečimo da se Bumbalo kod nas odomaći i raširi.
Pa ako neko rešenje ima, pliz neka piše,
jeste da Bumbalo mališane inspiriše i uvek je na njihovoj strani,
ali narode, pomozite jednoj uplašenoj mami!
Nemojte mi reći da rešenja nema!?
Hoćete da kažete da je za mamu najbolje da umesto da Bumbala ganja, krene mirno da sanja?
Kažete da će, kada deca porastu, Bumbalo naseliti neki drugi sa klincima dom?
Živi bili pa videli, moja malenkost se takvoj budućnosti veseli!
4. Tvoje MAMINO VREME.
Što su mi deca veća i samostalnija, sve češće mogu da ugrabim vremena za sebe. Kao što uglavnom rekoše i mnoge druge mame, moje ’’mamino vreme’’ stupa na snagu onda kada svi ostali ukućani odu na spavanje. Šta god tada radila, svaki trenutak duplo cenim, jer mi jako znači kad ne moram da obustavljam svoje aktivnosti i misli (mame koje se bave pisanjem tačno će znati na šta mislim kada kažem da ne volim kada mi neko ’’krati misli’’ i njihov tok koji treba biti pretočen u pisanu reč). Neka su nam mališani živi i zdravi, ali njima uvek nešto treba. Imalo to trebovanje svrhu ili ne. Naši najvoljeniji nesvesni egoisti uvek bi još nešto. Moje mamino vreme je, zbog izostanka njihovih prohteva i moje aktivnosti opsluživanja, zbog toga itekako poštovanije.
Imam ga i kada se nekim poslom ili rekreacije radi, upitim sama do grada gde me spremno čekaju sestre ili drugarice. Svaki put, s početka, imam utisak kao da sam nešto zaboravila, pa je potrebno da sebi nekoliko puta ponovim da sam ovaj put bez društva voljenih pratioca. Onda se opustim i ’’provod’’ može da počne. Brzo protekne ovo ’’mamino vreme’’. Al’ mi je srce puno jer znam ko me čeka kući i unapred se radujem silnim zagrljajima i poljupcima koji bezrezervno uslede svaki put. ?
5. Pitanje prethodne mame: Kakvu vrstu podrške bi mogla češće pružiti sebi da bi bila roditelj koji stvarno želiš biti?
Ono što me mnogo troši i oduzima mi dragoceno vreme, koje bi bilo najlepše provoditi sa decom, jesu kućni poslovi. E u tom smislu bi mi značila podrška i nečija pomoć. Jer, umesto da se posvetim deci onako kako bih stvarno želela i bila u mogućnosti, umesto da jurcam sa njima po parku i izvodim raznorazne vratolomije na igralištu, umesto da im čitam, pričam, podstičem njihovu maštu, ja dosta puta moram da napustim milo društvo pošto me čekaju nespremljen ručak, neopeglan veš, neoprani sudovi,… Podrška tate ne izostaje, ali on dosta vremena provodi na poslu, a baka i deka servis nam je kilometrima daleko. Ipak, trudim se i ’’kradem’’ svaki trenutak da što više budem njihova. Kućni poslovi mogu i da sačekaju. Na žalost, ili na sreću, nikada nikome nisu pobegli. ? I možda nisam savršena mama, ali svojoj deci sam sigurno najbolja na svetu. Kao što to ona jesu i meni! <3
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Odvikavanje od čega, u slučaju tvog deteta, ti je palo najteže, a koje najlakše?
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, sistemski porodični psihoterapeut u edukaciji, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org