Uvek mi je veoma drago kada imam tu čast da vam predstavim novu Hrabru mamu u ovoj rubrici. Danas vam predstavljam Hrabru mamu Tamaru koja je odabrala da živi život po svojim ubeđenjima i u skladu sa njima.
Drugačije od većine.
Zato sam je pozvala da sa nama podeli svoje borbe i izazove, da nam da ideje kako još možemo da se borimo sa roditeljskim izazovima.
O čemu su sve do sada pisale Hrabre mame pročitajte klikom ovde.
Tamara Tot (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)
1. Ukratko – ko si ti?
Trenutno sebe prvenstveno doživljavam kao majku, i osećam to imenovanje kao svoju najvažniju dužnost, najdublje ispunjenje i najveću radost. Iako ima puno trenutaka kada ne skačem od radosti zbog poziva majke, nego se brinem, osećam opterećeno i zanemareno, ili čak dosađujem, ispod površine tih prolaznih momenata se pruža stabilna i čvrsta osnova najdublje ljubavi za koju je sposobno ljudsko srce, a to je ljubav majke prema detetu. Osećam se blagoslovljeno tom ljubavlju koju nikada ne bih upoznala da nisam postala majka. Koliko god da smo među sobom različite mi žene, ovo majčinsko osećanje nam je svima zajedničko i po njemu se najlakše i najspontanije razumemo. Zato verujem da ne postoji nijedna aktivnost ni polje života koji mogu bliskije i čistije da povežu žene u zajednicu od majčinstva. To je vredan dar koji imamo, i zahvalna sam na prijateljstvima koje mi pruža.
Osim kao majku, sebe doživljavam kao filozofa, ne onog učenog i školovanog, nego životnog filozofa koji uvek pokušava da dokuči dublji smisao svih pojava i dešavanja. Kao umetnicu, na žalost neispoljenu i nedovoljno razvijenu, ali umetnicu u duši koja uvek traga za lepotom i skladom i pokušava u njima da uživa. Kao večnog optimistu, koji se, ni kada je opkoljen gomilom crnih oblaka, ne prestaje nadati sunčevim zracima. Kao domaćicu, možda malčice usporenu i detinjastu, koja je spremna odložiti kuvanje ručka da bi nacrtala ajkulu i kita kako se bore, ili sašila haljinicu za mamu zečicu, ali koja zaista voli da boravi u svom domu, u bašti, u kuhinji, među dečijim igračkama i kreacijama, sa svojom porodicom.
U našoj porodici pokušavamo da negujemo stav nenasilja i poštovanja prema svim živim bićima, suprug i ja smo dugogodišnji vegetarijanci i u tome duhu odgajamo decu. Takođe pokušavamo da živimo jednostavno, što bliže prirodi i njenim ritmovima, što nam omogućava život u malom vojvođanskom gradiću pored Tise. Puno pažnje posvećujemo zdravoj ishrani, gotovu hranu i industrijske proizvode ne kupujemo, pravimo svoj hleb i peciva, svoje zimnice, ne kupujemo ono što možemo sami napraviti. Suprug i ja smo dugo vremena živeli u Indiji, bavimo se bakti jogom, i nekoliko godina putovali po svetu kao lični kuvari jednog od lidera naše joga organizacije, brinući se o njegovoj zahtevnoj dijeti. Tokom tih putovanja smo stekli pozamašno znanje o principima zdrave ishrane sarađujući sa mnogim nutricionistima, i to znanje svakodnevno primenjujemo u našoj porodičnoj kuhinji.
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Pošto je mala razlika u godinama između ćerke i sina, najveći izazov je za mene definitivno bio vreme dok su bili bebe. Kada se sin rodio ćerka još nije bila napunila 18 meseci, još uvek je sisala i bila blisko vezana za mene. Iako su mi mnogi savetovali drugačije, ja namerno nisam želela da prekidam njenu vezanost za mene, pošto bi to bilo suprotno mojim ubeđenjima o bliskosti kao osnovi zdravog roditeljstva. Uprkos savetu ginekologa da prekinem sa dojenjem, ja sam nastavila i počela istraživati o mogućnostima bezbednog dojenja u trudnoći i tandem dojenja – dojenja dve bebe u isto vreme. Naravno, pronašla sam primere puno žena koje su to radile bez ikakvih kontraindikacija, i da su kontraindikacije ustvari prilično retke. Meni je mleka nestalo u 3-4 mesecu druge trudnoće, ali ćerkica je i dalje nastavila da povremeno siki iz navike, naročito pred spavanje. Pokušavala sam da je odviknem od toga, znajući da će to biti problem kada se rodi druga beba, ali nisam uspela. Počela sam joj davati flašicu sa formulom samo pred spavanje i naviknuti je da zaspe uz nju, ali ona bi popila sadržaj flašice i sa polusklopljenim okicama opet trazila siku i mene. Moram priznati da nisam imala srca da je grubo odvikavam od toga, a lepo nije išlo. Možda je to bila greška, kasnije sam razmišljala, možda sam trebala preuzeti tu neprijatnost da bih izbegla kasniju, ali, eto, nisam mogla. Znala sam da će rođenje drugog deteta biti veliki šok za nju, i nisam želela da se oseća da nema više prava na bliskost sa mamom zbog druge bebe. U glavi mi je odzvanjalo upozorenje jedne prijateljice da ne smem zapostaviti starije dete zbog bebe, ona je imala iskustvo kako je njena ćerkica po pola sata usamljeno plakala u sobi kada se rodila druga beba. Ja sam želala da ovu situaciju što više ublažim, iako sam znala da neću moći da izbegnem neprijatnosti, bol, suze i probleme koje ova prelazna faza nosi sa sobom. I zaista je bilo jako teško. Kada pomislim na tih prvih mesec-dva nakon rođenja sina, izgleda mi kao da nas je neprekidno vitlao neki uragan, bacao na sve strane, sa vrlo malim pauzama da predahnemo, pa opet jovo-nanovo. Sa mnom su skoro neprekidno bile sestra i mama, muž je morao da često putuje zbog posla, ali i pored toga nismo uspevale da umirimo obe bebe u trenucima kada im je oboma trebala mama, i to niko i ništa nije moglo da zameni. Situacija se počela smirivati kada je ćerka počela prihvatati da siki zajedno sa bebom, a to je bilo nakon otprilike mesec dana ludila. Sećam se jedne noći kada su se oboje probudili i ja sam morala da podojim bebu, a muž je pokušavao da umiri ćerkicu. Ona je počela da histerično plače i hoda unezvereno po celoj sobi, ja sam sedela na krevetu sa bebom u naručju i isto plakala, muž je počeo besneti i vikati šta je ovo, šta smo to pogrešno uradili da je došlo do ovoga. Mislim da je to bio vrhunac bola i haosa za sve nas. Tokom tog perioda ćerkica je bila i pomalo besna na mene, nije mi dozvoljavala da je grlim i ljubim, opirala se, a onda bi se kačila za mene. Ja sam bila takođe izuzetno osetljiva i ranjiva tokom prvih meseci nakon porođaja, i sećam se da sam se znala rasplakati zbog tih njenih oscilirajućih ponašanja i tako sam žalila za onim danima naše bliskosti i zajedničke neometane sreće, koji su mi sada izgledali kao izgubljeni raj. Za mene je ovo bio emotivno najturbulentniji period života. Ali kako se ona počela navikavati da delimo naše zajedničke trenutke sa bebom, sve je počelo polako da se smiruje i vraća na svoje mesto. I zaista, nakon tih prvih privikavanja, nikada nije bila gruba prema bebi, nikad nije pravila ljubomorne scene, počela je da ga mazi dok zajedno sike, i kad god bi spomenula mamu govorila bi „mama i beba“. Zaista sam ponosna na nju što je i do današnjeg dana izuzetno pažljiva, dobra i brižna starija sestra, uvek spremna da oprosti i istoleriše povremene „ispade“ mlađeg brata. A to što je takva verujem da se dobrim delom može zahvaliti i mojoj odluci da ne prekidam dojenje i bliskost sa njom, i da se trudim da uvek budem jednako dostupna oboma. U ovom poduhvatu nikada ne bih uspela da nije bilo pomoći moje sestre, koja je tokom prvih meseci dok sam bila fizički vezana za bebu preuzela brigu o ćerkici kao da joj je druga mama. Meni su ova iskustva potvrda da je odgajanje dece timski rad, i da ga je nemoguće valjano obaviti bez pomoći i podrške šire porodice ili zajednice. Narodna izreka u Indiji kaže: „Za odgajanje deteta je potrebno čitavo selo“. U današnje vreme ovo je ozbiljan izazov, zato što su porodice razbijene na mikroćelije – zajednicu muža i žene, koja po mome mišljenju nije dovoljna za kompletnu brigu o razvoju deteta, naročito ako imamo više dece. Ja sam zauvek zahvalna članovima moje porodice što su mi pomogli da uspešno prebrodim ovaj turbulentni, iscrpljujući i izazovni period života, koji je u isto vreme bio osnova daljeg razvoja naše dece.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
Svi današnji izazovi su bleda senka onih izazova iz vremena kada su bili bebe, koje sam delimično gore opisala. Uvek sam govorila da će mi biti mnogo lakše kada malo porastu i kada budemo mogli da komuniciramo na nivou razuma, a ne samo na nivou instinkta i emocija, i zaista je tako. Naša deca spadaju u kategoriju koju bih nazvala „hiperosetljivci“, što ukratko znači da su vrlo osetljivi na spoljašnje uticaje, znaju da imaju burne emotivne reakcije, lako se uzbude, više im vremena treba da se prilagode društvu druge dece i novim situacijama (više o tome sam pisala u na blogu koji vodim Mesečeva Deca). Ćerka je u septembru krenula u predškolsko i posle početnih teškoća prilagođavanja sada odlično napreduje, prevazišla je prvobitnu stidljivost u društvu. Sin je malo mlađi i malo teži slučaj pošto je tvdoglaviji i ima naprasniji temperament, pokušali smo da ga upišemo u mlađu grupu u zabavištu ali nikako nije išlo, pa smo odlučili da sačekamo sledeću godinu. Tako da nam je socijalizacija sa drugom decom i širom zajednicom trenutno najaktuelniji izazov. Pošto su od početka bili zatvoreniji i stidljiviji kada su u pitanju kontakti sa nepoznatima, mi smo se trudili da to prihvatimo i poštujemo. Iz tog razloga je naš društveni život, naročito moj, skoro drastično minimalizovan od kada sam rodila decu. Za mene to nije bilo uznemiravajuće, jer sam dosta introvertna po prirodi, i takođe verujem da ne trebamo slediti pomodarsko raspoloženje aktivnog društvenog života dece ispod predškolskog uzrasta, koje je danas veoma rasprostranjeno. Zato mi nikada nije smetalo što sam jedina mama, ili jedna od retkih, koja ostaje sa decom u igraonicama i koja ih prati u stopu na igralištima, i što nemamo kuću punu gostiju. Ali moram priznati da ću osetiti olakšanje kada i moja deca postanu dovoljno sigurna u sebe da se bez bojazni kreću u društvu bez maminog prisustva. Ovo je prirodan proces odrastanja kroz koji teže prolaze deca koja su osetljivija i zatvorenija, i kojima treba puno više podrške i strpljenja od strane roditelja, što ponekad može biti iscrpljujuće.
4. Tvoje MAMINO VREME.
Zbog mojih izbora da negujem blizak i prisan odnos sa svojom decom i da ih ne požurujem u sticanju samostalnosti, kao i zbog činjenice da sam domaćica koja nema puno obaveza izvan kuće, moje vreme sve do nedavno nije ni postojalo. Ali kako deca rastu, sve se više obistinjuje ona rečenica koju sam sa čežnjom slušala kada su bili bebe: „Videćeš, kasnije će biti super što je tako mala razlika u godinama.“ . I zaista je tako. Pošto zajedno prolaze kroz skoro istovetne razvojne faze, većinu vremena uspevaju da se zaokupe istim idejama i aktivnostima, da se zaigraju ne primećujući svet oko sebe. To pruža sve širi prostor za moje, mamino vreme, koje najčešće koristim za ručne radove, čitanje, ili za neke kreativne projekte u koje mogu biti uključena i deca ali koji i meni pružaju užitak i relaksaciju, kao što je na primer slikanje akvarela ili pravljenje kućice za vile. Dok su deca bila manja jedini trenuci predaha koje sam imala za sebe su bili noćni sati nakon što zaspu i kada se svi dnevni zvuci smire, i to samo nekoliko sati jer bi se posle počeli buditi (sve do četvrte godine su imali vrlo nemiran san). Tada sam već bila toliko umorna da bih jedino mogla provoditi vreme pokraj kompjutera na internetu, čitajući sadržaje roditeljskih blogova koji bi me inspirisali za nove roditeljske maratone koji bi me čekali sledećeg dana. Tako sam vremenom stvorila nezdravu naviku boravka na internetu do kasno u noć, i samim tim kasnijeg ustajanja ujutru. Kako su deca počela da imaju miran i regularan san, počela sam i ja da menjam ovu naviku, da ranije ležem i ranije ustajem, kao što sam to činila većinu svog života pre majčinstva. Sada mi je mnogo draže da „mamino vreme“ tišine i mira koristim u rano jutro, uz meditaciju, pisanje dnevnika, šolju limunade ili toplog čaja, planiranje i maštanje o svemu i svačemu lepom što želim da ostvarim.
2. Pitanje prethodne mame: Kada bi mogla da se vratiš u prošlost u vreme kada još uvek nisi bila majka koji bi savet sama sebi dala?
Dala bih sebi savet da više brinem o svome zdravlju i da se više odmaram. Tokom čitave mladosti sam bila vrlo aktivna, imala sam puno kontakata sa ljudima i privatno i poslovno, puno sam putovala, menjala kontinente i klimatske uslove, što je veoma iscrpljujuće za organizam. Dok sam bila mlađa nisam to primećivala, nisam imala vremena i strpljenja da sebi priuštim odmor na redovnoj bazi, ali sada osećam efekte takvog životnog stila, naročito nakon još više iscrpljujućih sedam godina posvećenog majčinstva. Zato sam sada postala zagovornih laganog i mirnog životnog ritma, uz putovanja samo kada se mora, sa redovnim pauzama za odmor i regeneraciju, što ne znači obavezno ležanje i spavanje nego i aktivni odmor, boravak u prirodi ili čak samo u bašti, uz aktivnosti koje mi pružaju zadovoljstvo i inspiraciju.
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Pošto smo još uvek na početku godine, koju bi reč izabrala da joj bude zvezda vodilja tokom ove godine? Jednu reč koja bi označavala njene ideje, planove i stremljenja za godinu koja je pred nama?
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, sistemski porodični psihoterapeut u edukaciji, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org