Priznajem, Hrabra mama Jovana mi je privukla pažnju svojim tekstovima.
Pa sam imala priliku da je bolje upoznam u okviru moje fb grupe Klub hrabrih mama i malo je reći da je ona jedna divna osoba.
Želela sam da je i vi bolje upoznate.
I onda moje oduševljenje već pri čitanju prvog odgovora! I to ekskluzivna vest! Dobro, dve činjenice o Hrabroj mami Jovani koje malo ko zna!
Pročitajte šta je to Hrabra mama Jovana podelila sa nama.
O čemu su sve do sada pisale Hrabre mame pročitajte klikom ovde.
Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.
Jovana Budima (Fotografija je lično vlasništvo Hrabre mame iz tekst koja zadržava sva prava, te je ZABRANJENA svaka zloupotreba i kopiranje)
1. Ukratko – ko si ti?
Po zanimanju sam filolog- predajem engleski jezik u školi jezika Brighties, čiji sam vlasnik. Obožavam svoj posao i školicu, pravo je uživanje kada izgradite nešto svoje i negujete ga i gledate kako raste.
Takođe, pišem blog pod nazivom Jovana Budima, koji se bavi pretežno razumevanjem dečijih potreba i načina na koji možemo što više da se povežemo sa svojom decom. Moja ljubav prema psihologiji i deci je ogromna, obožavam da čitam i slušam predavanja vezana za dečiji razvoj, da proširujem svoje znanje i prenosim ga na svom blogu.
Moju porodicu čine trogodišnja Leonora, suprug Leo, labrador Aron, a od nedavno čekamo i bebu. Ovo još nigde nisam objavila, tako da imaš tu čast.
Kreativna sam, umem da napravim svašta. Jedna stvar koju malo njih iz blogerskog sveta zna o meni je da sam nosilac crnog pojasa 3. Dan u tekvondou, kao i da sam internacionalni tekvondo sudija. Taj period života mi je doneo mog supruga, koji se takođe time bavio, kao i mnoge divne ljude.
Moja najveća ljubav su deca, životinje, porodica, sport, putovanja i moji prijatelji.
Rođena sam i odrasla u Beogradu, suprug me je doveo u Novi Sad gde živim poslednjih 6 godina.
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Najveći izazov je definitivno bio upravo to, ulazak u ulogu roditelja. Shvatanje da moje potrebe nisu više prioritet, kao i činjenica da nečiji život i to kako će se razviti i šta će postati, zavisi upravo od mene. Znala sam da moram da dam svoj maksimum, a pošto sam perfekcionista i veliki samokritičar, zadavala sam sebi visoke ciljeve, učila mnogo i trudila se. I ono najvažnije, nisam odustajala ni na jednoj prepreci. Taj prvi period od godinu-dve dana je bio najburniji period našeg života. Tranzicija iz dvoje u troje nam je unela mnoštvo turbulencija, emotivnih promena, ličnih promena, kao i nas kao para. Volim da kažem da se suprug i ja nikada nismo tako voleli i tako nervirali jedno drugo kao tada.
Kako sam se izborila? Znala sam šta je mom detetu potrebno. I davala sam sve od sebe da to ispunim. Stalni rad na sebi je neophodan za bilo kakvo napredovanje, to se trudim koliko god mogu, da budem što bolja verzija sebe, kako bi moja porodica dobijala najbolje od mene. Sve to ne bi bilo moguće bez moj supruga, koji je uvek najveća podrška, koji brine o nama, koji je većinu dana na poslu, ali ostatak uvek provodi sa nama, trudi se i ima razumevanja za svašta, i što je najvažnije, deli većinu stavova o roditeljstvu sa mnom. Oko nekih se naravno ne slažemo, ali sam vremenom shvatila da to i nije tako loše, da njegov instinkt kaže drugačije od mog, i da je to u redu. Uvek sam se vodila time da mi je lakše da od samog starta budem tu za svoje dete I pružim joj emotivnu sigurnost, da izgradimo dobru bazu, kako bi kasnije bilo lakše. Radila sam malo, ona mi je bila prioritet. Bilo je teško, ali je prošlo. I sledeći put planiram isto tako, jer te prve godine nikada ne možemo da nadoknadimo, a od njih toliko toga zavisi. Sada sa ponosom mogu da kažem da smo roditelji jedne prekrasne devojčice, sa kojom je svaki dan nova avantura i da uživamo da provedemo sa njom svaki trenutak i da ne bismo želeli da bude ni mrvicu drugačija od onoga što jeste.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
To je ona borba sa samim sobom, kada su svi kapaciteti ispražnjeni, kada su živci kratki, a dete kao dete, ponaša se isto kako se ponaša i inače, ima iste potrebe, samo je dan tako neki, teži nego inače. Tada budem nervoznija nego inače, grublja nego inače, sve mi je teže nego inače, a obično tim danima je ostavljanje deteta na čuvanja van onog termina kada sam na poslu, nemoguća misija. Tada se osećam loše jer ne umem bolje i grize me savest kada sve to prođe. Nekada kažem sebi, ok je, živo si biće, ne može uvek sve, ali mi bude jako žao zbog toga. Ne pronalazim način da se izborim sa time. Kod mene je to kada nastupe oni ženski dani, pa hormoni podivljaju. Takođe učim da usporim i da budem manje kritična prema sebi i drugima.
4. Tvoje MAMINO VREME.
Čitanje knjiga je ono što najviše volim i za šta mi najviše vremena nedostaje. Šetnja, vožnja bicikla ili rolera je ono što retko uspem da uradim sama, a što mi baš prija. Prošle godine sam ugrabila jedan period kada sam trčala i išla na tekvondo treninge, ali sam zbog problema sa kičmom morala da prestanem. Mazanje noktiju na miru, da uspeju da se pošteno osuše. Odlazak na edukacije. I naravno, pisanje bloga. U prvih mnogo meseci roditeljstva je ovo mamino vreme bilo ono što ukradem sebi od sna uveče, nakon što je uspavam i što uradim po kući šta treba. Kako je ona rasla, tako sam uspevala da ga malo povećavam i shvatila sam koliko mi je zapravo potrebno da uradim nešto što mi prija i koliko mi to napuni baterije. Prestala je da me grize savest kada je neko drugi čuva za to vreme. Vraćala sam se zadovoljnija i spremnija za nove izazove. Imam tu sreću da je moje dete zaista divno, pa uspevam i u njenom društvu da radim sve ono što volim. Često se desi da imam priliku da odem sama negde, ali poželim više da idem sa njom.
5. Pitanje prethodne mame: Da li postoji neka vaša omiljena kreativna (homemade) igra koju bi podelila sa drugim mamama?
Postoji mnogo homemade kreativnih igara koje praktikujem u školici i sa mojom devojčicom, navešću jednu od omiljenijih nam. Zove se slikanje u mleku. Mleko se sipa u staklenu činiju, u njega se kapne po kap različitih boja za hranu. Štapić za uši se umoči u deterdžent za sudove i onda se njime dodiruju kapljice boja, koje se onda rasipaju i prave divnu sliku. Moje dete kaže da boje tada plešu, zaista tako izgleda i prelepo je.
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Šta najviše želiš da tvoje dete pamti u svom detinjstvu?
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, porodični psihoterapeut, praktičar terapije igrom, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org