Verujem da želite da vaše dete bude zdravo i srećno. Ono što detetu treba da bi se zdravo razvijalo je IGRA.
Međutim, nije svaka igra podsticajna!
U tekstu sa vama delim 5 „caka“ do igre koje u isto vreme jačaju odnos roditelj-dete i podstiču dečji razvoj.
Ovih pet „caka“ koje delim u radu sa roditeljima potiču od Virginie Axsline, pionira u svetu dečje terapije igrom, koja je razvila listu principa za terapeute igrom koji moraju da se poštuju u terapiji. Iako je ona svoj rad usmerila na profesionalni terapijski odnos, iz svog iskustva u radu sa roditeljima mogu reći da se ovih pet izdvojenih principa mogu odlično primeniti i kod roditelja. Naročito kada je u pitanju igra sa svojom decom.
Ja sam ih nazvala „cakama“ jer one zaista mogu pomoći da se poboljša odnos roditelj-dete, a da se u isto pruža i podrška dečjem razvoju.
Osnova je slobodna igra!
Pa da krenemo.
1. Topao i prijateljski odnos sa detetom.
Ono što je neophodno za zdrav i nesmetan dečji razvoj je topao i prijateljski odnos roditelja i deteta, odnosno odnos pun poverenja i ljubavi.
Deca koja se ne osećaju bezbedno u odnosu roditelj-dete, verovatno neće učestvovati u slobodnoj i maštovitoj prirodi igre.
Ovo je važno jer ukoliko se ne izgradi dobar odnos sa detetom, teško će se kasnije moći „popraviti“:
„… Ako (roditelj) ne slušaš male stvari kad su mali, (deca) neće ti reći velike stvari kada budu bili veliki…“.
Catherine M. Wallace
Isto važi i za igru. Način na koji roditelji reaguju na taj čarobni svet koji nam deca tako energično pokazuju zapravo određuje nivo poverenja u odnosu roditelj-dete. Zbog toga je važan topao i prijateljski odnos prema scenariju igranja.
Ako primetite da dete ne želi da se igra sa vama i uporno odbija svaki oblik igre, javite se i zakažite konsultaciju pa da zajedno otkrijemo potencijalne prepreke.
2. Bezuslovno prihvatanje deteta baš onakvog kakvo je!
Možda ste me već čuli da sam rekla ovo: „Detetu minimum 5 puta na dan reci da ga voliš najviše na svetu“. Iako se to vama (roditeljima) podrazumeva, dete to još uvek ne zna.
I ono što je najvažnije jeste to da uslov za roditeljsku ljubav ne bi trebalo da postoji! To zapravo znači ovo > dete nikada ne treba da strahuje da će izgubiti roditeljsku ljubav! Neka ima makar jednu stvar u životu u koju će biti sigurno!
Zato, budite jasni i recite svojoj deci: „Ništa što uradiš ili kažeš neće promeniti moju ljubav prema vama.”, a mlađoj deci dodati i ovo: „Volim te najviše na svetu i kad radiš ono što mi se ne dopada.“ (a o tome kako korigovati neželjeno ponašanje na adekvatan način pogledati OVDE ).
Ove rečenice su kao neka „garancija“ vaše ljubavi i ovim šaljete još jednu važnu poruku svojoj deci:
„Prihvatam te baš takvog/takvu kakav/kakva jesi“.
Ovim zapravo potvrđujete njihovu autentičnost i samoizražavanje, što je važno jer tako dete oseća da ga podržavate bez obzira na sve.
Ako primetite da dete izbegava da izrazi svoje mišljenje, stidi se i povlači, javite se i zakažite konsultacije kako bismo zajedno pronašli moguće načine podrške detetu.
3. Sva osećanja se mogu izrazi kroz igru.
Ovo je mnogo važno!
Važno je da razumete da deca igru koriste kako bi razumeli svet koji ih okružuje, a samim tim i sebe i ono što im se događa. Stavljajući svoje brige, svoje strahove i svoj unutrašnji svet u svoju igru imaju mogućnost da „prorade“ ono što im je trenutno važno i više im neće biti potrebno da se ponašaju na taj način.
Ako su ljuti kroz igru će „izbaciti“ sve svoje frustracije (npr. ljubomora na mlađeg brata ili sestru) ili ako su uplašeni pokušaće da odigraju zastrašujuću scenu i tako sebi dati smisao toga (npr. odlazak kod doktora). Da bi to moglo da postigne, treba im dozvoliti da slobodno izražavaju sve emocije, bez korekcije tipa: „Nemoj tako da govoriš, to je ružno!“. Detetu je neophodno da negde izbaci sve ono što se nalazi unutra, a igra je način na koji ono to jedino može jer niti ima vokabular, niti mentalnih kapaciteta ni iskustva da razume i objasni šta mu se dešava.
Ovo zapravo znači da:
Što deca u igru više unose osećanja ona postaju zdravija!
Naše je samo da im budemo podrška kroz radoznalost i prihvatanje, jer sadržaj koji „izađe“ kroz igru može biti veoma dragocen da razumemo dete.
Brine vas što je dete skoro stalno agresivno u toku igre ili ponavlja jednu te istu igru? Javite se i zakažite konsultaciju, pa da zajedno otkrijemo kako adekvatno pomoći detetu.
4. Dete vodi, a odrasla osoba prati!
Ovo znači da je dete režiser, a roditelji glumci u njihovoj predstavi.
Roditelj ima zadatak da prati dečju igru i radi ono što dete zahteva od njega.
Ovo može biti veoma teško za neke roditelje, međutim neophodno je aktivno i svesno se odupreti tom porivu da „kontrolišemo“ scenario igranja naše dece. To je njihov način izražavanja svojih osećanja. Ne naše.
Što više vode igru, to su sposobniji da se nose i rade na svom unutrašnjem svetu briga.
Jednostavno ne možete da se oduprete porivu za kontrolom i uvek morate da usmerite igru kako bi igra imala smisla (za vas)? Znam da znate koliko je slobodna igra važna i korisna za dečji razvoj i zato vas pozivam da se javite se i zakažite konsultaciju pa da zajedno pronađemo adekvatan pristup slobodnoj igri koji će i vama prijati.
5. Granice su važne.
Granice su ne samo važne, već i neophodne za socioemocionalni razvoj naše dece.
Ovo se odnosi na sigurnost i bezbednost deteta i nas u toku igre. Skoro sve je dozvoljeno tokom slobodne igre, sve dok smo bezbedni (nema povređivanja).
Kada uspostavimo granice oko mesta gde se odvija igra (na kraju pokupimo igračke ili čak i način na koji se deca odnose prema igračkama) šaljemo važnu poruku:
„Brinem o tebi i želim da budeš siguran i odgovoran.“
Imate li vi neke dodatne „cake“ koje čine da igra bude podsticajna za dečji razvoj i jačanje vašeg odnosa?
NAPOMENA: Ovaj tekst je moje autorsko delo, što znači da je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Preuzimanje teksta ili dela teksta je moguće isključivo uz moju pismenu dozvolu.
Autor teksta: Manuela Kamikovski (više o autoru pročitati ovde)
