Veoma cenim i divim se svima koji imaju hrabrosti da prate svoje ideje i rastu zajedno sa njima. Jedna od njih je i divna Hrabra mama Jelena!
Mogu vam reći da me je oduševila odgovorima na pitanja, a vas?
Uživajte u intervjuu!
Pročitajte i podelite ovaj tekst ukoliko znate neku mamu kojoj trebaju baš ove reči podrške.
1. Ukratko – ko si ti?
Moje ime je Jelena Bogdanović, master žurnalista i master inženjer menadžmenta po obrazovanju, a po opredeljenju mama jedne ( i za koju nedelju još jedne) devojčice i kreator fine tiSHHine, tihih interaktivnih knjiga za decu.
2. Roditeljski izazov sa kojim si se izborila i kako?
Dojenje. Izazovom ga je napravilo moje nerealno očekivanje. Smatrala sam, budući da je to nešto prirodno i instinktivno, da će ići „ko od šale“, da ne treba tome pridavati mnogo značaja.
Iako sam po prirodi temeljna i detaljna, priznajem, previdela sam važnost tog „stepenika“ i prilikom priprema za porođaj i dolazak bebe, više obraćala pažnju na druge stvari vezane za prve nedelje bebinog života.
Još nije napunila mesec dana, a mene je dva puta zadesio mastitis. Prvo na jednoj, a potom i na drugoj dojci. Ragade koje su nastale od danonoćnog izmlazavanja nakon podoja još više su otežavale celu situaciju. Ponekad mi se činilo da ne uživam dovoljno u bebi i prvim danima majčinstva, da se više „družim“ sa sopstvenim grudima nego sa detetom. Sada na to gledam kao na ružan san, ali u tom trenutku u kombinaciji sa nespavanjem, umorom, brigom i strepnjom koju roditeljstvo nosi, delovalo mi je kao smak sveta.
Ipak, čvrstu odluku koju sam od starta imala ništa nije moglo da pokoleba.
Nekako sam pored svega što me je snašlo verovala unutrašnjem osećaju, da ja to mogu, mleka evidentno imam, želim da dojim– dojiću, uspeću, istrajaću!
Tako je i bilo, posle neslavnog početka, sve je bilo mnogo lepše i lakše. Dojila sam je 16 meseci i na ceo taj period gledam kao na nešto najvrednije što sam ćerki u tom trenutku mogla podariti.
3. Roditeljski izazov sa kojim se i dalje „boriš“?
Otkriće da mi je dete visoko senzitivna osoba. A onda i uviđanje da je tu osobinu nasledila od mene. ?
Nisam tip koji pravi komparacije sa drugima i u odnosu na druge, ali sam, kako je rasla, primetila da se u nekim stvarima razlikuje od vršnjaka. Pre svega njeno oko za detalje u kombinaciji sa izraženim pamćenjem događaja iz daleke prošlosti, situacija i događaja sasvim običnih i svakodnevnih.
Ne zadovoljava je odgovor da će sve biti u redu. Uvek je tu i potpitanje- a šta ako? ( A šta ako sutra ne svane novi dan; a šta ako ne bude dece u parku; a šta ako autobus u kome se vozimo ne stane na stanicu gde treba da izađemo), potom savesnost i empatija („Zašto ova devojčica plače, da li je neko rastužio, idem da je zagrlim“). Ne ustručava se da jasno i glasno ispolji osećanja („Ne volim kada me teta koju ne poznajem dira po kosi“/ situacija iz lifta, parka, prodavnice)
Perfekcionizam se ogleda u tome da će određenu radnju danima posmatrati, biti pasivan učesnik, pre nego što se odvaži u tome. (Na primer, dugo je posmatrala decu kako savladavaju određene prepreke na poligonu u parku ili se spuštaju niz tobogan, potom je spuštala svoje igračke, da bi se tek nekoliko dana nakon toga oprobala u svemu tome).
Kritika je ne stimuliše, već se oseća demotivisano. Lako se rastuži ako primeti da imam loš dan.
Ipak, ne spada u onih 30% introvertnih visoko senzitivnih osoba. Društvena je, neposredna i socijalizovana.
Moram da priznam da mi u poslednje vreme para oči i uši generalizacija i podvođenje raznih oblika dečjeg ponašanja (najčešče društveno neprihvatljivih) pod ovaj termin.
Visoka senzitivnost jeste relativno nov pojam u psihologiji, ali ta osobina postoji oduvek.
Nije svako ponašanje znak da je dete VS, hipersenzitivnost nije isto što i visoka senzitivnost, te ne treba nepoželjne oblike dečjeg ponašanja poistovećivati sa visokom senzitivnošću.
Kao neko ko dosta vremena provodi sa detetom, površno je svesti visoku senzitivnost na jednu osobinu ili pak ukazivati na senzitivnost kao na manu. Jednako tome je smatrati da je nečija mana što je visok ili nizak.
Veoma je izazovno ispratiti i razumeti sve manifestacije ove osobine u jednom tako malenom biću. Ipak sve prethodno navedeno motiviše me da budem smirenija i stabilnija, da uz nju učim i saznajem neke nove stvari.
Da ne pokleknem pod pritiskom okoline kako je previše „vezana za mene“, „preosetljiva“ i nerazumevanjem je pretvorim u povučenu, stidljivu osobu, koja se boji da iskaže svoja osećanja.
Tu sam da joj budem vetar u leđa, da ne doživi osobinu koja joj je urođena kao breme.
4. Tvoje MAMINO VREME.
Doba liberalnog kapitalizma čini mi se, već dovoljno otežava balans između uloga majke, supruge, zaposlene žene, prijateljice, ćerke, sestre.
Insistiranja trećih lica (bilo iz medija, bilo iz ženinog okruženja), koja se ogledaju u savetima da „MORA odvojiti 15 min za sebe“ čini mi se da samo izazivaju kontraefekat i pritisak na ženu da pomisli da „nešto ne radi kako treba, ne ume da se organizuje, da postavi prioritete“.
Život nije rokovnik koji dobijete od poslodavca za jubilej, Novu godinu, Osmi mart; striktno iscrtanih i popunjenih tabela, gde se svaki potez zna u dan i u minut, bez mogućnosti odstupanja.
Ima dana kada imam vremena i za toplu kafu u (finoj) tišini, knjigu, seriju, a ima dana i kada mi je „mamino vreme“ tri minuta da se istuširam.
I sa tim sam skroz ok, prirodno je da se s godinama prioriteti menjaju, nema potrebe dodatno stvarati sebi pritisak i raditi nešto po svaku cenu, naročito ako proističe iz očekivanja okoline koja ni ne zna kako zapravo izgleda jedan vaš dan.
Smatram da su prve tri godine detetovog života najvažnije kada je formiranje njegove ličnosti u pitanju, tako da mi je ona prioritet, te u skladu s tim organizujem ostatam svog vremena, uključujući i rad na tihim knjigama. Budući da radim kod kuće, od jutra do večeri sam sa njom, te „mamino vreme“ nastupa nakon što je uveče uspavam. Trenutno to vreme koristim da odgovorim na tvoja pitanja ?
A obično je to rad na tihim knjigama.
Ko bi rekao da ću na pragu 30e pronaći sebe u manufakturi. I to proistekloj iz želje da svom detetu kreiram igračku koja će joj pomoći da na interesantan način upozna svet koji je okružuje i odgovoriti njenoj znatiželji.
Sadržaj fina tiSHHina knjižica rezultat je kombinacije mašte, kreativnosti, ali i konsultacije sa literaturom iz oblasti dečje psihologije, razvojne psihologije i pedagogije. Vodim računa da sve što se nalazi u knjižici prilagodim stupnju mentalnog razvoja deteta kome je knjižica namenjena, a takođe nije zanemarljiv ni bezbednosni momenat kada su u pitanju sitni delovi i mobilni elementi. Stranice su bazirane tako da, pre svega, stimulišu socijalni, emocionalni i kognitivni razvoj deteta. Ne koncipiram ih prema uzrastu, budući da je stepen razvoja individualna kategorija. Jedna tema može se koncipirati na mnogo različitih načina, tako da bude interesantna i bebi koja se tek susreće sa takvom vrstom igračke i četvorogodišnjaku koji uveliko postavlja pitanja u vezi sa svetom koji ga okružuje.
5. Pitanje prethodne mame: Šta nisi znala, a volela bi da si znala pre nego što si postala mama?
Da je biti mama jednako lepo i teško.
Postavi pitanje sledećoj Hrabroj mami:
Čime su prožeti tvoji trenicu fine tišine?
Ukoliko želite, u komentaru ispod – podelite sa nama svoje iskustvo sa izazovom iz teksta.
Takođe, možete i vi predložiti Hrabru mamu čije bi iskustvo želele da čujete. Pišite mi na kontakt@maminovreme.org i pokušaću da dobijem odgovor.
Napomena: Ovaj tekst je u vlasništvu stranice Mamino vreme i zabranjeno je svako kopiranje!
Odgovori na pitanja su originalni odgovori osobe čije se ime navodi u tekstu.
Tekst uobličila Manuela Kamikovski – mama, dipl. psiholog, porodični psihoterapeut, praktičar terapije igrom, asertivni trener, osnivač i urednik stranice www.maminovreme.org
